Kada u Srbiji izađeš iz kuće, nikada ne znaš gde ćeš na kraju otići i da li ćeš se u nju više ikada vratiti. Možeš da završiš ispod nadstrešnice kod železničke stanice ili pak u tramvaju koji se zakucava u zgradu. Možda će to biti i poslednji put da si video svoje najmilije, a možda se vratiš u tu kuću kao čovek koji je zamalo izbegao susret sa kosačem. Nikada ne znaš, jer u ovoj zemlji sve je neizvesno do krajnjih granica ludila.

Naime, nakon nepunih 48 sati od epskog protesta na Slaviji, održanog 23. maja, najmanje dvadeset jedna osoba povređena je kada je 25. maja tramvaj iskočio iz šina i uleteo u lokal na Dorćolu u glavnoj prestonici Srbije. Dobro je da nema mrtvih, ali to, nažalost, više ne smemo da kažemo da je pitanje sreće, pošto sve počinje da ukazuje na statističko odlaganje nove katastrofe.

U ovoj poluperifernoj nedođiji, kazamatu pod upravom Aleksandra Vučića i njegovih odurnih pomoćnika, infrastruktura se raspada brže nego što se sam život odvija. Svaki izlazak na ulicu postaje svojevrsna lutrija, neki bi rekli da je to neka vrsta drevne sile koja kažnjava i nas i ovu neoradikalsku vlast što smo se ovoliko izopačili, ali bi to bilo previše poetsko objašnjenje. Naprotiv, pored toga što padaju krovovi u školama i nadstrešnice na stanicama, pred našim očima se raspada čitav jedan društveni poredak zasnovan na otimačini, zločinima, metastaziranoj korupciji i ubiranju najslađeg kajmaka nauštrb patnje drugih.

Izvučen tramvaj iz zgrade na Dorćolu: Više od 20........

© Danas