Kad su naše mudre vlasti smislile da u Tivat pošalju čarter sa 87 tipova ošišanih na opasno i, što se veli, odranije poznatih policiji, javi mi se kolega sa idejom da o tom bizarnom događaju napiše komentar. Tako to ide – vest se zavrti, kanda je i važna, i novine ili njuz-portali koji drže do sebe pokušavaju da izveštavanje prodube, stave u kontekst, ne libeći se komentara.

Evo su i u Danasu tri kolumne prethodnih dana posvećene pokušaju da prvi među nama u Tivtu ima čudnovato „obezbeđenje“ (!?) ili barem istopolnu navijačku trupu.

Ali šta komentarisati ovde? Da je u pitanju „idiotarija“, „skandal“? Da je to „sramota“? Nagađati šta se htelo gromopucatelnih sletanjem sumnjivih tipova za koje se znalo da će biti vraćeni i da će stvar biti utefterena kao novi minus režimu tamo gde treba, dok će kod kuće paranovinarske milicije vlasti kmečati o maltretmanu srpske nejači u ustaškoj Crnoj Gori?

U svojim preumornim mislima, koje rade u tri smene, čak sam došao do zaključka da više ne treba ništa ni pisati jer se nema kome.

Pre nego što se čitalac naljuti jer ispada da se negira njegovo postojanje, neka izdrži do kraja ove meta-kolumne. U meta-kolumne se, prirodno, beži kad se nema o čemu drugom pisati, kao što se The Best Of muzički albumi ili emisije prave kad nema ničeg svežeg.

Setićete se onog viralnog snimka brkajlije koji je postao mim. Evo punog transkripta: „Šta reći? Koju posluku porati… poslati? Kome? Šaljem poruku onima koji vide, a ne čuju. Šaljem poruku onima koji slušaju, a ne č… koji vide, a ne čuju, a slušaju, slušaju… vide........

© Danas