Nostalgija, mitologija, idolatrija?

Nešto od toga, ili možda sve zajedno, sadržano je u novinarskom pitanju na koje sam naišao pre neki dan u intervju u jednoj dnevnom listu.

Pitanje glasi: „Nekadašnja Jugoslavija je bila socijalna država u kojoj je radnička klasa imala hrabrost, moć i glas. Kako je nestala ta njena snaga“?

Odgovor sagovornika manje je bitan od pitanja pa ću se zadržati samo na njemu. Nije prvi put da se u medijima (za koje se veruje da mogu biti elita građanskog društva) javi nostalgija za „boljom“ prošlošću, da se mitologizuje socijalizam i socijalistička država i širi idolatrija radničke klase kao vladajuće partije.

Nesposobni da artikulišemo reformacijsku viziju budućnosti često se vraćamo u prošlost, prebirajući po smetlištu istorije da na njemu nađemo rešenje za naše aktuelne probleme. I na tom skladištu istorijskog otpada iščeprkamo socijalizam i radničku klasu, pokušamo da ih recikliramo i pretvorimo u vladajuću ideologiju i klasu.

Vredi li igrati na tu opciju pomoću nostalgije, mitologije i idolatrije?

Šta nam to brzo raste u ekonomiji?

Ne vredi jer verovanje nije zasnovano na realnim činjenicama (o kojima bi morali da brinu i novinari kad razgovaraju sa svojim sagovornicima).

Eto, na primer, nekadašnja Jugoslavija kao socijalna država. Takoreći, „švedski model“ (usput, taj model nudio je i Slobodan Milošević, ali je od svega ostalo samo „malo morgen“).

Poznato je, i u teoriji i u praksi,........

© Danas