Kad sam bio mali, išao sam sa ćaletom u podrum, dva sprata ispod zemlje, da kiselimo kupus. Stanemo, oslušnemo. „To je mrtva tišina“, objasnio mi je. Tišina je bila toliko intenzivna da je izazivala vrtoglavicu. Svidelo mi se pa sam ga terao da idemo u podrum i mimo kupusa, samo da bismo slušali tišinu.

Trideset godina kasnije, 2015, preselio sam se iz Bulevara despota Stefana na Staru Karaburmu, gde nema danonoćnog urlikanja autobusa, automobila i poludivljih ljudi. Sećam se dobro prvog dana po selidbi. Ležao sam u krevetu, u stanu nije bilo nikog, nije se čulo ništa.

Evo opet tišine iz podruma, obradovao sam se. A ne, ipak nije. Tada, u karaburmskom muku, skontao sam da mi pišti u ušima. Malo više u levom. Konstantno. Za mene, znači, više nema tišine, osim one večne, jednog dana ili noći. Moj životni saputnik postao je tinitus.

© Danas