Seo sam u falkona i odleteo kod Emanuela. Nisam se najavio, zašto bih, mene svi vole. S kim god da se rukujem, oči mu se napune suzama radosnicima. A sa Emanuelom se ni ne rukujem, s njim se toplo i prisno, muški, grlim.

Moram da priznam, malo me smorila konferencija za novinare sa onom EU mastiljarom u Beogradu. Osetio sam gnev, koji kasnije nisam mogao da zalečim ni jahanjem Konjdiloma Vučićevića ni lomljenjem kvaka. Trebalo mi je da skoknem do Pariza, da otplešem još jedan ples u Jelisejskoj palati, kako bih sebi potvrdio bitnost.

Banem ja, a Emanuel u fazonu ‘Koji ćeš mi sad još i ti?’ ‘Rekao si mi da dođem kad god poželim i ja sam došao.’ ‘Kad sam ti to rekao?’ ‘Ono, kad si mi tokom romantičnog boravka u mračnom vinskom podrumu prodao rafale’. ‘Mon dieu, to se samo tako kaže! Naravno da moraš da se najaviš!’

Eto, tako se Emanuael i ja šalimo. Rekao mi je zatim da će ova moja poseta biti........

© Danas