U prirodi izbora je da se posle glasanja prebrojava šta sve dobitnici dobijaju, dok se za gubitnike zna.

Njima je namenjen nov početak posle šoka, sledstveno čemu im preostaje da pronađu novog lidera, ili šta god novo.

Kod srpskih izbora, međutim, glavno je prebrojavanje ne dobitnika, nego ko je veća žrtva, čiji politički život je jača bol.

Meri se ko je podneo veću patnju, tako da naši izbori ozbiljno liče na kolektivnu traumu. U njoj glasači počinju jedni druge da mrze, a netrpeljivost raste do ludačkih razmera, umesto logički očekivane katarze i opuštanja.

Ako ste nekad razgovarali o korenu te traume – sumnji u izbornu prevaru iza koje stoji mafijaška iznuda glasova – sa predstavnicima država koje zastupaju stav da su izbori suština demokratije, suočili biste se sa savršenim nerazumevanjem.

Oni ne razumeju da mi ne razumemo da glasači imaju i tu slobodu da budu prevareni. To im nekako i nije prevara, nego samo jedna ekstremna trgovačka operacija.

Zato su traumatični i sumnjivi naši izbori za njih dovoljno dobri izbori za nas.

Ali, pustimo njih, i vratimo se nama. Sa stanovišta klasične analize dobitaka, izostavljajući traumu, svi koji su prešli cenzus na ovim izborima su dobitnici.

Vučiću su izbori 17. decembra poslužili kao dobitni zaklon pred domaćom javnošću pred neprekinutim nizom ustupaka koje čini u vezi Kosova: tablice, primopredaja imovine, struja…

Proevropska opoziciona koalicija SPN je dobila istorijski maksimum glasova, od kako je Vučić došao na vlasti 2012.

Time je ponovo otvorila mogućnost da je Zoran Panović bio pravu, da se Srbijom vlada u ciklusima od po 12 godina (Milošević, DOS), a Vučiću se 2024. upravo navršava tih 12 godina.

Kontrarevolucionar

Dačić je pak dobitnik zato što je i dalje potreban Vučiću, naročito u okolnostima kada opoziciona SPN, pokušava da sruši izbore, nezadovljna nedobijanjem Beograda, iako mu je broj glasova opao.

Dačić je mogao i još niže da padne, obzirom na stratešku grešku kampanje, koju je prepustio luksuznoj „crvenoj“ profesionalnoj agenciji.

U nedostatku prepoznatljivih lica starih socijalista, budući da je Milutin Mrkonjić preminuo, a Baki Anđelković prešao kod Vučića, ti su se profesionalci dosetili da Dačiću u kampanji isture Miloševićevog unuka Marka.

I to uprkos tome, što je Dačić zadobio partiju i stabilni komad biračkog tela, na održavanju izvesnog rastojanja od Miloševića (da li je nekad na primer, obišao grob prethodnog lidera partije u Požarevcu?).

Marko Milošević je odvratio glasače od Dačića, jer za one koji su sad u zrelim godinama, on je samo „lice“ svega čega su sami bili lišeni tokom odrastanja 80-tih ili 90-tih, a što je Miloševićev sin, nemilice trošio.

Miloš Jovanović (Novi DSS) je postao mladi lider parlamentarne desnice, time što su njegovi takmaci za to vođstvo Milica Zavetnica i Boško Dveri ostali ispod cenzusa.

Postao je to zahvaljujući novom lideru antisistemskih glasača, čijom zaslugom su kako Milica i Boško, tako i Vuk Jeremić, Boris Tadić, pa čak i neke lokalne pojave poput Čedomira Jovanovića, potopljeni ili ispod cenzusa, ili mnogo dublje, ispod broja potpisa potrebnih za kandidovanje.

Možda novi antisistemski vođa još uvek ni ne zna da li je zapravo vođa, ali jeste „najčistiji“ dobitnik izbora – lekar Branimir Nestorović.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Ime *

Komentar


QOSHE - Zašto naši izbori ozbiljno liče na kolektivnu traumu? - Jasmina Lukač
menu_open
Columnists Actual . Favourites . Archive
We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Zašto naši izbori ozbiljno liče na kolektivnu traumu?

25 0
02.01.2024

U prirodi izbora je da se posle glasanja prebrojava šta sve dobitnici dobijaju, dok se za gubitnike zna.

Njima je namenjen nov početak posle šoka, sledstveno čemu im preostaje da pronađu novog lidera, ili šta god novo.

Kod srpskih izbora, međutim, glavno je prebrojavanje ne dobitnika, nego ko je veća žrtva, čiji politički život je jača bol.

Meri se ko je podneo veću patnju, tako da naši izbori ozbiljno liče na kolektivnu traumu. U njoj glasači počinju jedni druge da mrze, a netrpeljivost raste do ludačkih razmera, umesto logički očekivane katarze i opuštanja.

Ako ste nekad razgovarali o korenu te traume – sumnji u izbornu prevaru iza koje stoji mafijaška iznuda glasova – sa predstavnicima država koje zastupaju stav da su izbori suština demokratije, suočili biste se sa savršenim nerazumevanjem.

Oni ne razumeju da mi ne razumemo da glasači imaju i tu slobodu da budu prevareni. To im nekako i nije........

© Danas


Get it on Google Play