Postoji jedan neodoljiv poriv kod starijih generacija u Srbiji: čim se pojavi nešto čisto, smisleno i funkcionalno – odmah moramo da se umešamo. Ne da pomognemo, nego da objasnimo. Da preuzmemo. Da „usmerimo“. Jer, zaboga, imamo iskustvo.

A iskustvo je, kao što znamo, neoboriv argument – naročito kada je iskustvo sastavljeno od trideset godina pogrešnih odluka, promašenih pobuna i samosabotiranja svake ideje koja je makar na trenutak imala šansu.

Studentski protesti su se pojavili kao neprijatno ogledalo za odslužene političare. U njemu se vidi ono što oni nisu: organizovani, disciplinovani, solidarni, nenasilni, fokusirani. I umesto da kažu „hvala“, oni su rekli: „Čekajte malo, sad ćemo mi.“

Odjednom su se pojavili tutori revolucije. Političari bez legitimiteta, aktivisti bez rezultata, večiti analitičari bez pobede. Ljudi koji su decenijama objašnjavali zašto nešto ne može – sada su rešili da objasne studentima kako mora. Jer studenti, jelte, nisu svesni „šire slike“. A mi smo je, izgleda, savršeno sagledali dok smo je godinama razbijali u paramparčad.

U tom horu samozvanih roditelja nacije čuju se i glasovi poput Stevana Filipovića, koji studente kritikuju jer nisu dovoljno „ovo“........

© Danas