Tekst prvobitno objavljen 11. maja 2022, ažuriran je novim informacijama u decembru 2025.

U Peloponeskom ratu Atine i Sparte, stanovnici Melosa pokušali su nešto do tada neviđeno – da ostanu neutralni.

Prvi slučaj neuplitanja u tuđi ratni sukob dogodio se u petom veku pre nove ere, a glavni akteri živeli su na danas grčkom ostrvu Milos u Egejskom moru.

Želja da ih Atinjani prihvate kao „neutralne, prijatelje umesto neprijatelja, koji nisu saveznici nijedne od zaraćenih strana“ nije se ostvarila, te su ih Atinjani ubrzo porobili.

Nešto uspešniji su bili savremeni pokušaji neutralnosti kojih je sve više posle Prvog svetskog rata.

„Neutralnost podrazumeva neučestvovanje država u određenom vojnom sukobu i njihovo nepripadanje nekom odbrambenom savezu“, rekao je ranije Igor Novaković, iz Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond).

Prava i dužnosti neutralnih država uređene su prvenstveno Haškom konvencijom iz 1907, koja se odnosi na neutralnost u kopnenom ratu i Haškom konvencijom iz 1899. kojom se reguliše neutralnost u pomorskom sukobu.

Status vojno neutralne države danas ima 19 država, među njima je i Srbija.

Neutralne države moraju da se ponašaju nepristrasno prema svim stranama koje učestvuju u oružanom sukobu, propisuje Haška konvencija.

Obaveza države je i da na njenoj teritoriji ne sme biti nijedna strana vojna baza, jer bi postojanje stranih trupa moglo da se iskoristi kao manevarski prostor za napad na drugu državu.

Zabranjena je regrutacuja trupa na teritoriji neutralnih država, kao i trgovina oružjem ili ratnim materijalom neutralne sa zaraćenim državama.

Još jedan od uslova je da su te države u stanju da brane njihovu teritoriju, kaže Novaković.

Treba praviti razliku između stalno neutralnih država i onih država koje proglašavaju neutralnost samo kada izbije konkretni ratni sukob, napominje.

„Te države u jednom sukobu mogu biti neutralne, u drugom mogu zauzeti stranu, a u nekom trećem oružanom napadu mogu da promene stav, kao što je Amerika na početku Prvog svetskog rata pozvala na neutralnost, da bi se sredinom rata uključila u borbu“, dodaje on.

Ove „privremeno neutralne države“ mogu uvesti ekonomske sankcije jednoj od zaraćenih strana tokom sukoba, a da zadrže neutralni stav jer se ne upliću direktno u oružani napad, dodaje.

Propisane konvencije stalno neutralnim državama to, pak, ne dozvoljavaju.

Bečkim kongresom 1815. godine, kojim su definisane nove granice Evrope, Švajcarska stiče status neutralne države kojeg se drži više od dva veka.

Sam koncept bio je tada u službi „tampon zone“, kako bi se sprečilo širenje novog sukoba u Evropi.

Termin vojna neutralnost prvi put se pominje posle Prvog svetskog rata, po osnivanju Društva naroda, zamišljenog kao sistem kolektivne bezbednosti na predlog tadašnjeg američkog predsednika Vudroa Vilsona.

Povelja Organizacije propisivala je da, u slučaju novog sukoba, države članice sprovode kolektivne mere prema agresoru, što se kosilo sa načelima kojima se Švajcarska obavezala kao trajno neutralna država, priča Novaković.

Države članice su pristale da Švajcarska zadrži neutralnost u vojnom smislu, ali da učestvuje u ekonomskim sankcijama, što je jedna od kolektivnih mera koje je Povelja propisivala.

„Švajcarska time vešto zaobilazi obaveze trajne neutralnosti pozivajući se na to da politika neutralnosti ‘može biti fleksibilna’ i to je manje-više politika koje se drži do danas“, dodaje Novaković.

Tako će Švajcarska ostati vojno suzdržana u

© Danas