„Debelim ljudima je potrebno samo više samokontrole“.

„To je stvar lične odgovornosti“.

„Jednostavno je, jedite manje“.

Ovo su samo neki od 1.946 komentara čitalaca na tekst o injekcijama za mršavljenje koji sam napisao prošle godine.

Mnogi ljudi, pa i neki medicinski stručnjaci, smatraju da je gojaznost isključivo pitanje snage volje.

Osam od deset ispitanika smatra da gojaznost u potpunosti može da se spreči samo promenom načina života, pokazuje istraživanje sprovedeno u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK), Australiji, Sjedinjenim Državama (SAD), i na Novom Zelandu, objavljenom u medicinskom časopisu Lansetu (The Lancet).

Ovakvo razmišljanje je uznemirujuće za Bini Sureš, dijetetičarku koja već 20 godina radi sa gojaznim i pacijentima koji imaju prekomernu težinu.

Sureš veruje da je snaga volje samo mali deo mnogo složenije slike.

„Često viđam pacijente koji su izuzetno motivisani, dobro informisani i koji se uporno trude, a ipak se bore sa viškom kilograma“, kaže ona.

„Izrazi poput ‘snaga volje’ i ‘samokontrola’ su pogrešni“, saglasna je Kim Bojd, direktorka medicinskog odeljenja međunarodne organizacije WeightWatchers koja se bavi pitanjima gojaznosti.

„Decenijama se ljudima govori da treba manje da jedu i više da se kreću i da će tako oslabiti, ali gojaznost je mnogo složenija“, ukazuje doktorka.

Ona i drugi stručnjaci sa kojima sam razgovarao ističu da postoji čitav niz razloga zbog kojih je neko gojazan, a mnogi od njih još nisu u potpunosti razjašnjeni.

Međutim, ono što je sigurno je da su uslovi života i predispozicije različiti.

Britanska vlada pokušava da problem reši zakonskim merama.

Najnovija mera, zabrana reklamiranja nezdrave hrane na televiziji pre devet sati uveče, kao i potpuna zabrana promocija na internetu, stupila je na snagu 5. januara u UK.

Ipak, mnogi smatraju da ni ove mere neće biti dovoljne da se izbore sa sada već ogromnim problemom gojaznosti u UK-u, gde je više od četvrtine odraslih gojazno.

„Broj kilograma koji ljudi dobiju u velikoj meri zavisi od gena, a oni su relevantni za svakoga od nas“, objašnjava Sadaf Faruki, endokrinološkinja.

Ona leči pacijente koji su teško gojazni i imaju povezane endokrine poremećaje, a i vodi Studiju o genetskoj gojaznosti na Univerzitetu u Kembridžu.

Određeni geni utiču na moždane puteve koji regulišu osećaj gladi i sitosti, kao odgovor na signale koje želudac šalje mozgu, objašnjava ova profesorka.

„Varijante, odnosno promene u tim genima, prisutne su kod gojaznih ljudi, što znači da češće osećaju glad i da im je teže da budu siti posle obroka“.

Možda najvažniji od tih gena, bar među onima koji su do sada identifikovani je gen MC4R.

Mutaciju ovog gena, koja podstiče prejedanje i smanjuje osećaj sitosti, ima približno petina svetskog stanovništva.

„Drugi geni utiču na metabolizam, odnosno na to koliko brzo sagorevamo energiju“, dodaje profesorka Faruki.

„To znači da neki ljudi dobijaju više kilograma i skladište više masti jedući istu količinu hrane kao drugi, ili vežbanjem sagorevaju manje kalorija“, objašnjava.

Ona procenjuje da verovatno postoji na hiljade gena koji utiču na telesnu težinu, dok za sada nauka detaljno poznaje svega 30 do 40 tih gena.

Pogledajte video o hrani od koje se bolje spava

Međutim, i genetika je samo deo priče o gojaznosti.

Svako od nas ima telesnu težinu koju naš mozak razume ili smatra odgovarajućom, bez obzira na to da li je ta težina zdrava ili ne, objašnjava Endru Dženkinson, stručnjak barijatrijske hirurgije i autor knjige Zašto jedemo previše (Why We Eat........

© Danas