Skromna kuća izgleda kao šarmantni dom u predgrađu Sanjtaga, prestonice Čilea.

Bršljan puzi po zidovima koji okružuju pitoresknu zgradu, čiji je balkon ukrašen cvećem.

Iza starih vrata od kovanog gvožđa je trem, sa palmama i čvornovatim starim drvetom smokve u vrtu.

Deluje kao otelotvorenje spokoja, ali ovi zidovi čuvaju izuzetno uznemirujuće uspomene, neodvojive od burne i nasilne prošlosti Čilea.

Staro drvo smokve u bašti podsetnik je kako nešto veoma obično može da pomogne da se užas i bol pretvore u nadu i pravdu.

Alehandra Holzapfel seća se nade i optimizma u Čileu posle izbora predsednika Salvadora Aljendea 1970. godine.

„Svi su bili srećni, plesali, vikali“, priseća se.

Za studente kao što je bila ona, Aljendeov izbor predstavljao je mogućnost jedne potpuno drugačije zemlje.

„Želeli smo pravičnije društvo, ne zemlju kakvu imamo danas, gde samo bogati žive dobro, a ostali su zaboravljeni“, kaže ona.

„Mislili smo da je Aljendeova politika fantastična.“

Motivisana tim idealima, pridružila se levičarskom studentskom pokretu.

„Bila sam uverena da moram da bude deo svega toga. Nisam mogla da ostanem kod kuće i ne radim ništa“, kaže ona.

Kao i mnogi mladi aktivisti, posvetila se političkom životu kroz protestne šetnje, slikanje murala i putovanja na selo da bi pomogla zemljoradnicima.

Ali 11. septembra 1973. godine, srušene su njene nade za izgradnju pravičnijeg društva.

„U osam sati ujutro izašla sam iz kuće i videla da su ulice pune vojnika“, priča Holzapfel.

Kad je stigla do fakulteta, već su se raširile vesti o sudbini predsednika.

„Popeli smo se na krov fakulteta, gledali bombardovanje predsedničke palate i plakali.“

Puč predvođen generalom Augustom Pinočeom obeležio je kraj demokratije i uvođenje represivne desničarske diktature koja je potrajala do 1990. godine.

Pučevi i tajni zatvori

Vojska je počela da postrojava pristalice srušene vlade.

Holzapfel prepričava kako je potražila utočište od zaverenika u bolnici.

Tamo su joj dve žene spasle život.

Dozvolile su joj da se pretvara da je nova majka i pomogle da izbegne zarobljavanje.

Kad su stigli vojnici, oni su je otpisali: „Hej, ne brini, ne radi se o tebi. Tražimo ekstremiste.“

Međutim, nije uspela da beži još dugo.

Godinu dana kasnije, u decembru 1974, došli su po nju.

„Bilo je petnaest do pet ujutro. Pojavilo se pet teško naoružanih muškaraca“, priseća se Holzapfel.

Dok su joj pretresali kuću, istupila je da zaštiti majku.

„To je ona“, rekli su muškarci i ščepali je.

„Stavili su mi traku preko očiju.

„Od tog trenutak nadalje, mogla sam samo da čujem zvuke“, priseća se ona kako je pokušala da zapamti rutu u mraku.

Holzapfel je odvedena u mrežu tajnih pritvorskih centara, među kojima je bio i jedan zvani Vila Grimaldi.

Posle pet dana mučenja, prebačena je u........

© Danas