Sećanje na letovanje mi pomaže da preživim do sledećeg leta // Pomislih kako ubacujem u kasicu za EXPO // Razumem strah od pasa // Dugo nisam zaspala // Uvodni časovi su uvek lagani // Držite se kolege, ne može doveka // Imam utisak da neko želi da nam se baš zavrti u glavi

Mrzim kad me alarm budi dok još nema nastave. Jutros je to bio slučaj. Išla sam da vadim krv nakon bolesti usred leta… Šta reći. Pospana i bez jutarnje kafe dan mi je ulepšao čika koji mi je vadio krv (i ja sam već teta, ali ovaj gospodin, rekla bih, radi kao penzioner u privatnoj laboratoriji, vidno stariji od mene). Uz primerenu, ljudsku dozu neposrednosti, šalio se i poželeo mi da budem živa i zdrava. Treba nam više toga. LJudskog odnosa.

Prijalo mi je odsustvo hladne korporativne ljubaznosti u ionako sterilnom okruženju. Odmah sam se bacila na kafu koja me je čekala u kolima i na šaku orašastih plodova koje sam ponela umesto doručka jer sam odjurila pravo kod frizera, gde sam imala zakazano šišanje. Došlo je vreme da se otfikare krajevi oštećeni i suvi nakon vremena provedenog pod grčkim suncem pored najlepšeg mora na svetu. Eh, da mogu, birala bih to sunce i to more 365 dana u godini. Sećanje na letovanje mi pomaže da preživim do sledećeg leta. Malo sam kasnila sa šetnjom psa pa smo se skuvale obe. NJoj jezik do poda, a meni sveže isfenirana kosa zalepljena za vrat. Ostatak dana čista letnja klasika. Ručak s dragim ljudima, red serije, red knjige, malo administracije za sindikat i veče s mojom jačom polovinom uz muziku i klimu.

Ko je Ana Dimitrijević, profesorka koju su tabloidi optužili da ruši državu?

Ko je Ana Dimitrijević, profesorka koju su tabloidi optužili da ruši državu?

Rano se probudih sama od sebe. Kad krene škola, biće mi žao što nisam spavala kad sam mogla. Uz kafu na terasi reših da pogledam nekoliko namerno zanemarenih mejlova. Jedan od njih e-sanduče, porez na imovinu. Nije da imam neku imovinu, al’ dažbine su dažbine. Pomislih kako ubacujem u kasicu za EXPO… Ne sviđa mi se to. Razmišljala sam o tome kako veliki broj ljudi plaća svoje obaveze prema državi potpuno nesvesno činjenice da je to njihov teško zarađeni novac za čije se trošenje oni uopšte ne pitaju.

Ovom narodu treba dosta obuke, pomislih. Mini je u šetnji srela svog dečka Alfija, veselog bišona iz komšiluka. Ja malo popričala s gazdaricom, pametnom i lepo vaspitanom devojkom. Prijalo........

© Danas