Izbori u Srbiji se približavaju, kampanja se zahuktava, a naprednjački režim bavi se uglavnom onim za šta se tokom godina izverzirao: blati i satanizuje političke protivnike. U naprednjačko-radikalskom mentalnom univerzumu politički protivnici zapravo i ne postoje. Činjenica da na političkoj sceni postoji i opozicija, da ima ljudi koji nisu pristalice vlasti duboko zbunjuje pomračenu naprednjačku svest.
Oni to doživljavaju kao grešku u sistemu koju još uvek nisu u stanju da isprave, iz prostog razloga što imaju nesreću da vladaju zemljom na evropskom tlu. Da ih je Bog pogledao pa im dodelio državu u nekom drugom delu sveta, gde je demokratija strana reč, a zatiranje disidenata narodni običaj – osećali bi se kao svoji na svome, u prirodnom okruženju.
Zato režimlije opozicione političare ne tretiraju kao neistomišljenike, protivnike i legitimne učesnike u političkom životu, već kao narodne neprijatelje, demonsku pretnju i đavolji nakot koji bi najbolje bilo hirurškim putem odstraniti iz društva, poput kakvog malignog tkiva. Kad bi se naprednjaci pitali, nikakve opozicije ne bi ni bilo, postojala bi samo jedna partija i jedan vođa, koji bi imali apsolutnu vlast.
Poternice u poštanskim sandučićima
Takav totalitarni pogled na svet vidljiv je u režimskim medijima koji opozicionare redovno čašćavaju pogrdama tipa narkoman, plaćenik, ponavljač, Lolek i Bolek, tajkunski dunster, nasilnik, izdajnik, lopov, cirkuzant, karikatura, zla deca, besna skupina, štetočine, lažovi, saradnici stranih agentura…Tokom aktuelne predizborne kampanje naprednjaci su razvili čitav niz metoda za difamaciju opozicije. Pored svakodnevne verbalne paljbe iz svih medijskih oružja, pri ruci su im i neka druga sredstva. Krenuli su na teren, pa su građanima ubacivali letke u poštanske sandučiće, koji predstavljaju neku vrstu poternice.
Tu je poslanik Demokratske stranke označen kao “Srđan Milivojević-svinjar”, a na teret mu se stavlja što je bio jedan od osnivača Otpora, građanske organizacije koja se krajem devedesetih borila protiv zlikovačkog režima Slobodana Miloševića. Potom slede uobičajene uvrede i podmetanja, zaključno sa paranormalnom konstatacijom da je dotični gospodin 1999. godine postavljao lokatore kako bi pomogao NATO paktu u bombardovanju Srbije. Na kraju zaključuju da Milivojević i danas radi “u režiji stranih agentura”.
Lociranje lokatora
Aleksandra Vučića i njegove pajtaše očigledno drma nostalgija za mladošću, za vremenom kad su građani strahovali od bombi, a tadašnji ministar informisanja se useljavao u luksuzni stan dobijen od države i držao medije u strahu i trepetu, surovo cenzurišući i najmanje tragove istinitog izveštavanja o ratu. Tako su se valjda i dosetili tih nesrećnih lokatora, još jednog izmaštanog rekvizita ratne propagande Slobodana Miloševića. Nije taj povratak u prošlost ništa novo, režimski mediji su i ranije pisali o Milivojeviću kao postavljaču famoznih nepostojećih lokatora, a Vučić je prošle godine TV N1 nazvao “medijskim lokatorima”, jer navodno odaju pozicije srpske vojske. Ne sme novinar da kaže kako je video šest haubica na putu ka Kosovu, to je vojna tajna.
Lokatorsku temu potegao je pre par godina i pomahnitali Aleksandar Vulin, u to vreme ministar unutrašnjih poslova. On je složio čitavu bajku o tome kako je nekadašnji šef Verifikacione misije OEBS-a na Kosovu Vilijem Voker neposredno pre bombardovanja posetio komandni centar Vojske SRJ u Kuršumliji, pa je tu posetu iskoristio da postavi “lokatore za NATO avijaciju”.
Izmišljotina o lokatorima bila je sredstvo za dodatno raspirivanje paranoje u vreme rata, režimski mediji su neprestano ponavljali priču kako strani plaćenici postavljaju lokatore širom Srbije kako bi NATO-avioni znali gde treba da gađaju. Paranoidnoj propagandi su podlegli mnogi građani, pa su besomučno tragali za tim sokoćalima, sasvim bezuspešno. Do dana današnjeg niko nije saznao kako te tajanstvene spravice izgledaju, kog su oblika, veličine i boje, možda zato što ne postoje. Bezočno ponavljanje najglupljih propagandnih mantri iz devedesetih samo pokazuje da smo i dalje zaglavljeni u mulju zločinačke prošlosti. Vlastodršci veruju da nema tako tupave propagande kojoj njihovi birači ne bi mogli da poveruju. I ne bi me čudilo da su u pravu.
Seks, BIA i video-trake
Kad smo već kod Vulina koji je nedavno podneo ostavku na funkciju šefa Bezbednosno-informativne agencije, konačno smo saznali čime se ta ustanova bavi: uhođenjem opozicionih političara, obijanjem njihovih stanova, krađom hard-diskova i plasiranjem erotskih snimaka u javnost. Na meti tajne službe našao se Đorđe Miketić, poslanik stranke Zajedno. Aleksandar Vučić mu je javno, iz studija televizije sa nacionalnom frekvencijom, zapretio objavljivanjem nezgodnih sadržaja, nagoveštavajući da zna sve tajne opozicionog poslanika.
Potom se intimni snimak pojavio na društvenim mrežama, a BIA je izdala neko sumanuto saopštenje kojim je praktično priznala da je učestvovala u krađi i objavljivanju snimka. Na kraju su na TV Pink usred bela dana prikazali taj filmčić eksplicitnog sadržaja, pa je voditeljka Jovana Jeremić zajedno sa dežurnim analitičarima predvođenim Nebojšom Krstićem, nekadašnjim članom benda Idoli, pristupila detaljnoj analizi snimljenog materijala.
Nakon što je skandal izbio u javnost, Miketić je priznao da je snimak autentičan i povukao se iz predizborne kampanje. Ovaj slučaj je pokazao da se BIA uopšte ne bavi zaštitom bezbednosti građana Srbije, već da se nalazi u službi jednog čoveka, predsednika Vučića, i da služi samo njegovim partikularnim interesima. Za to vreme na severu Vojvodine traju oružani obračuni bandi koje krijumčare izbeglice, građani ne smeju da izađu na ulicu da ih ne bi pogodio neki zalutali metak, a BIA ne reaguje. Razumljivo je i zašto, bave se ljudi prešnijim poslovima kao što je potraga za inkriminišućim snimcima opozicionih poslanika.
Podivljali gradonačelnik
Naprednjačka banda se toliko razularila da udara na sve strane. Nije neophodno da čovek bude stranački aktivan da bi bio podvrgnut uobičajenom tretmanu satkanom od uvreda i pretnji. Takvom tretmanu bio je izložen Dušan Čavić, legendarni koautor emisija “Ciklotron” i “Marka-žvaka”, aktivista koji se bori za zaštitu savskog nasipa. Čavić se pojavio na konferenciji za štampu Aleksandra Šapića, gradonačelnika Beograda koji ponovo cilja na tu funkciju. Postavio mu je nekoliko nezgodnih pitanja, a Šapića je posebno iznerviralo sledeće: “Gde ste pred ‘Ribnikarom’ da se poklonite senima mrtve dece?“. Gradonačelnika je obuzeo bes, zaboravio je da ga snimaju kamere, pa se svom silinom obrušio na građanina nepokornog.
„Slušaj me sad dripčino jedna… slušaj me sad dripčino jedna. Ušao sam u svaku školu, samo se nisam slikao, dripčino… Pa nisam se slikao magarče jedan nevaspitani“, urlao je Šapić.
Podsećanja radi, gradonačelnik se u vreme masovnog ubistva u osnovnoj školi nalazio u inostranstvu i nije imao nameru da se vraća zbog takvih sitnica. Nakon drugog masovnog ubistva, u Maloj Duboni i Orašju, ipak je došao u Beograd, ali se nije usudio da ode do OŠ “Vladislav Ribnikar” i oda poštu poginuloj deci. Umesto toga, napravio je neki improvizovani prostor za paljenje sveća ispred Skupštine Grada, koji je trebalo da služi u komemorativne svrhe, samo što se osim njega i njegovih saradnika tu niko od građana nije pojavio, svi su išli do škole da se poklone senima mrtvih.
Nastavio je gradonačelnik u sličnom tonu još neko vreme, ponavljajući kao pokvarena ploča “dripčino, magarče”. Doduše, Čavić mu je postavio još par škakljivih pitanja, pa nije ni čudo što se bivši vaterpolista totalno razjario. Između ostalog, teško ga je pogodilo pitanje kako je uspeo da legalizuje svoju bespravno sagrađenu kuću na Novom Beogradu i kakav to primer daje ostalim građanima Srbije. Sreća da ga Čavić nije pitao otkud mu luksuzna vila u Trstu, mogla je i krv da padne.
Glasovi na prodaju
Dok prvi partijski i medijski ešaloni satanizuju političke protivnike, vređaju, prete, psuju i otkrivaju inkriminišuće sadržaje, pozadinci se bave drugim aspektima kampanje. Propaganda radi posao, ali samo donekle, nisu građani baš toliko sišli s uma da većinski poveruju Vučićevim lažima. Zato naprednjačka mašinerija pribegava malo radikalnijim sredstvima kao što su pritisci, ucene i pretnje otkazima, a ako baš ništa ne pomogne tu je stara, dobra kupovina glasova.
Novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Ivana Milosavljević uspela je da se infiltrira u kol-centar Srpske napredne stranke, odakle uposlenici pozivaju građane i obezbeđuju sigurne glasove. Milosavljević je uspela da snimi razgovor sa šeficom koja joj je objasnila da je za rad u kol-centru neophodno da na dan izbora, 17. decembra, ode na glasačko mesto, zaokruži Srpsku naprednu stranku, fotografiše listić i njoj pošalje fotografiju. Potom može da dođe na posao, dnevnica za taj dan je veća nego inače, iznosi 9.000 dinara (nešto manje od 80 evra).
Iznad zakona
Za razliku od novinarke CINS-a koja je morala da se pomuči da bi došla do otkrića o kupovini glasova, novinarima TV N1 bilo je dovoljno da se pojave na mitingu SNS-a, uključe kameru, isture mikrofon, a okupljeni birači SNS-a su sami priznali da će 17. decembra dobiti po 2.500 dinara u zamenu za glasanje za vladajuću partiju. Da ne bude nikakve zabune ili nesporazuma, to su još jednom ponovili u kameru, jasno i glasno. A zašto i ne bi? Da ne rade nešto zabranjeno? Čega imaju da se plaše? Predsednik Vučić se javio iz Dubaija i poručio da u slučaju kol-centra nije učinjeno ništa nezakonito.
U pravu je predsednik, on najbolje zna da je stvorio sistem u kojem ništa nije kažnjivo, ni kupovina glasova, ni korupcija, ni krađa, ni zloupotreba moći, ni kršenje Ustava, ni saradnja s kriminalnim grupama, ni pravljenje najveće plantaže marihuane u Evropi, ni klevetanje opozicije, ni pretnje političkim protivnicima, ni uništavanje državnih ustanova, ni premlaćivanje opozicionara – pod uslovom da je počinilac deo naprednjačke mašinerije. Članska karta SNS-a je ulaznica u povlašćeno društvance koje stoji visoko iznad zakona. Ili, što bi rekao njihov daleki predšasnik Baja Pašić: Zakoni su za protivnici.
(zurnal.info)
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Mort Laitner
Donald Low
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
Michael Kwet
visit website
