Živimo u svetu brzih i polovičnih informacija, u kome istina teško nalazi put do običnog čoveka. Funkcionišemo kolektivno (globalno) u sistemima u kojima se prema ličnoj misli „elite“ odnose kao prema jeresi. U takvom sistemu, nacionalno svesni, obrazovani i načitani ljudi, predstavljaju neku vrstu proroka čije nas reči jedine još drže u realnosti i odvajaju od totalnog ludila.

U pustinji laži i zaglupljujućeg sadržaja, tekstovi i analize Vladimira Kolarića izdvajaju se kao oaze realnosti, nadahnuća i nade. Imali smo tu čast da 2026. godinu počnemo opširnim razgovorom sa dr Kolarićem, koji je po svojoj struci i profesiji teoretičar umetnosti, pisac i analitičar, ali čija delatnost seže u sve pore našeg društveno-političkog života.

U jednom od svojih poslednjih tekstova podrobno ste analizirali pitanje suverenizma, odnosno pitanje kakav je suverenizam danas moguć i koliko zapravo takozvani tehnološki napredak utiče na suverenizam naroda i država. Da li je po Vašem mišljenu suverenizam jednog naroda, države, jedne zajednice vezan za lični suverenizam i lični integritet i da li je on uopšte moguć bez tog ličnog uvida svakog pojedinca?
– Ovo je odlično pitanje, u mnogome suštinsko. Suverenost se i dalje vezuje za nacionalnu državu, odnosno relativnu samostalnost državnih vlasti da vode politiku za koju smatraju da je od nacionalnog interesa, odnosa od interesa na bezbednost, stabilnost i razvojnost svoje države. A takođe i za sposobnost, pravo i mogućnost naroda da bira političko rukovodstvo i učestvuje u političkom procesu od interesa za sopstveno blagostanje.

Istorijski, te ideje na kojima je utemeljen koncept nacionalne države, razvijale su se istovremeno sa utvrđivanjem koncepta autonomnog pojedinca. Autonomni pojedinac je u neku ruku sinonim za građanina, odnosno individuu sa političkom i društvenom svešću i kapacitetima za društveno i političko, odnosno javno i institucionalno delovanje. Problem suverenosti je danas isti kao i problem nacionalne države i autonomnog pojedinca, što su kategorije koje nemaju nekadašnju vrednost.

Već dugo se nacionalna država rastače, jer ima sve manje institucionalnih mehanizama da realno kontroliše i artikuliše sopstvene interese. Ona ili slabi ili se sve više pretvara u inkubator, odnosno pokriće za procese koji se tiču mobilizacije što širih segmenata društva za buduća iskušenja, što ratna što ekonomska.

Suština današnjih „kulturnih ratova“ na Zapadu se pre svega tiče načina kako legitimizovati i za što veći broj građana učiniti prihvatljivim interese centara moći koji bi da postanu dominantni na globalnom planu. Da li kroz mobilizaciju manjinskih grupa lojalnijih nadnacionalnim načelima nego svojoj državi i narodu, računajući da će oni biti zainteresovani da čuvaju baš takav poredak koji im nudi dostignuta ili obećana „prava i slobode“ ili povratkom na neku vrstu nacionalne mobilizacije, odnosno vraćanjem na neki oblik tradicionalnih identitetskih koordinata.

U oba slučaja institucionalnost, a samim tim i uloga koncepta autonomnog pojedinca će biti sve manja. Izbor između toga da budete „topovsko meso“ ili „biomasa“ nije posebno privlačan za nekog ko drži do slobode i autonomije ličnosti.

Divljačko hapšenje Madura pokazalo je svu dubinu licemerja Zapada i naših zapadnjačkih amerikanofila i evrofila koji su i dalje u kutlurnim i obrazovnim institucijama vrlo moćni. Neke informacije govore da je hapšenje Madura zapravo lična osveta Trampa prema čoveku koji je sarađivao sa CIA-om i štampao listiće kako bi se omogućila pobeda Bajdena na prethodnim izborima. Koliko je u tom zamešateljstvu i opštem galimatijasu koje vodi u obesmišljavanju postojećih međunarodnih odnosa važno uporno govoriti istinu, pre svega u Srbiji, koja je toliko propatila od Zapada, a sada živi po zapadnoj kutlurnoj i obrazovnoj matrici?
– Mi nismo smeli da imamo nikakve iluzije o pravoj prirodi politike Zapada. Svaka priča o međunarodnom pravu i načelima međunarodnih odnosa je zamajavanje. Ovo što je sada urađeno nije ni u čemu različito od onoga što Amerika radi od kad je stupila na međunrodnu scenu, zapravo još od 19. veka, kada je intervenisala u Panami u zaštiti interesa privatnih kopanija (ko ne zna, neka čita u A People’s History of the US Hauarda Zina, to je makar klasika). Trampova administracija to možda radi ogoljenije, bez rukavica, sirovijom i eksplicitnijom retorikom, nego dosadašnje, čak i republikanske administracije.

Ali to što oni rade je usmereno protiv delova struktura u samoj Americi, a tačnije delova globalnih struktura koje sadašnja........

© Нови Стандард