Poslednji dani godine bi po pravilu trebali da odišu smirenošću i utiskom da će sve stati barem na nekoliko dana. Međutim, ovakav osećaj je moguće postići samo u dva slučaja – da ste još uvek dete ili da ste potpuno odvojeni od svih sredstava informisanja. Ukoliko mediji čak i najmanje dopiru do vaše svesti, makar to bio i samo radio program dok se vozite kolima, osećaj sigurnosti, porodične bliskosti i praznične „euforije“ nemoguće je dostići. Postavlja se logično pitanje zašto je to tako?

Najjednostavnije gledano, čini se da smo se potpuno udaljili od suštine praznovanja. U anglosaksonskom, neoliberalnom svetu, ta pojava se najbolje manifestuje kroz izbegavanje reči Christmas. Osnova engleske reči Božić (Christmas) je Hrist (Christ) i zato se smatra nepovoljnim i krajnje osetljivim za određene manjine (koje u Evropi više nisu ni manjine), da se eksplicitno naglašava ime Gospodnje. Umesto toga, već godinama se na Zapadu čestitaju „praznici“ – Holidays. Verovatno je da će i taj izraz u jednom trenutku biti nepogodan s obzirom da je u njegovoj osnovi reč holy – svet (svetac).

Na Zapadu je, dakle, diskriminacija prema hrišćanima otvorena. Srbija, pak, predstavlja vrstu hibridnog sistema, što može potencijalno biti i opasnije. Protiv otvorene represije se možete boriti jasno, jer imate vidljivog i dobro definisanog neprijatelja. Hibridni sistem vrednosti u našoj zemlji zapravo jeste mešavina neoliberalnog, kapitalističkog, strogo potrošačkog društva, sa obrisima i elemntima tradicionalnosti koji se uglavnom svode na strahopoštovanje (više strah nego poštovanje), prema istorijskoj ulozi Srpske pravoslavne crkve.

Korak dalje, taj strah zapravo predstavlja jedan paganizam i sujeverje, a tradicionalizam se svodi na niz običaja kojima ne znamo suštinu i namenu.

Naš odnos prema svetim danima, praznicima, i potvrda robovsko-potrošačkog društvenog uređenja, ogleda se u dve reči – slobodni dani. Javno mnjenje u Srbiji i mediji na teritoriji naše zemlje neće, bar ne eksplicitno, izbegavati pominjanje Božića, ali nikako neće ulaziti u suštinu proslave rođenja Hristovog.

Umesto kulturno-obrazovnog programa, umesto igranih monodrama i drugih televizijskih formi, dobićete niz formula o spajanju „slobodnih dana“ i nakaradno čestitanje, te fuziju „novogodišnjih i božićnih“ praznika. Odatle, Badnji dan nije praznik sa osnovnom svrhom okupljanja porodice i motivima Vitlejemske pećine, a Veliki petak nije najtužniji dan u istoriji čovečanstva. Ne, ta dva dana postaju produženi vikendi.

Izbacivanje Hrista i hrišćanstva iz svesti praznovanja mnogo je dublja tema i zahteva mnogo više pažnje, vremena i umešnosti nego što mi trenutno imamo. Svrha ovog uvoda je samo kratki prikaz o našem odnosu prema najbitnijim danima, a iz čega proizilazi osnovno pitanje ovog teksta – Ako smo takvi prema Božiću i Vaskrsu, kakvi smo onda prema bitnim datumima iz nacionalne istorije?

Osnovna inspiracija za pisanje ovih redova autoru je došla 24. decembra. Tog dana 1877. godine, Leskovac je oslobođen od Turaka. Drugi srpsko-turski rat doneo je novi talas slobode. Srpsko stanovništvo u južnim krajevima silno je želelo jedinstvo sa maticom. Prošlo je........

© Нови Стандард