U odličnoj knjizi Bioskopska promišljanja, Kventin Tarantino nas podseća na čitav niz filmova nasilja i osvete iz 1970-ih godina prošlog veka, koji tematizuju likove upitnih moralnih kvaliteta i još upitnijih činova, ali koji, nasuprot neefikasnosti ili korumpiranosti institucija i pasivnosti većeg dela društva uspevaju da reše određen problem, krivca kazne a nevinom pomognu. Koji se, ukratko, iako i sami moralno problematični i služeći se moralno problematičnim postupcima, suprotstavljaju zlu i uspevaju da mu u ovoj ili onoj meri stanu za vrat, dok većina za to zaduženih ustanova i većina „dobrih” građana stoji po strani dopuštajući da zlo divlja.
Naravno, ovi filmovi su odražavali jedan period u razvoju Amerike karakterisan opadanjem društvene sigurnosti, poverenja u institucije, koliko i proklamovane i nasleđene ideale, markirajući jednu dublju, ne samo ekonomsku i socijalnu, nego i idejno-vrednosnu krizu – sa elementima kulturnog inženjeringa – svog doba. Zbog navodnog opravdavanja nasilja, ovakvi filmovi i njihovi likovi (među kojima su najpoznatiji Hari Kalahan Klinta Istvuda, Pol Kerzi Čarlsa Bronsona, Trevis Bikl Roberta de Nira…) neretko su optuživani za promovisanje fašizma, a zbog individualnog, samovlasnog karaktera njihovog delovanja, stavljani su u kontekst radikalnog libertarijanstva, desnog anarhizma i slično.
Pored toga, ovi filmovi su kritikovani kao u biti konformistički, s obzirom da idu naruku nadolazećem predatorskom individualizmu, koji će 1980-ih biti obeležen imenima Regana i Tačerove, dok s druge strane ne nude alternativu lošem poretku – što bi podrazumevalo ne samo kritiku zatečenog stanja, nego i viđenje njegove alternative, ali i zastupanje kolektivne akcije – kao jedine kadre da dovede do istinskih društvenih promena.
Dakle, ovi filmovi prikazuju stanje društva u kom je zlo toliko naraslo, da je publika dovedena do toga da podržava nasilje u svrhu njegovog uklanjanja, pa čak i od strane onih koji često nisu ni moralno uzorni ni mentalno zdravi. Ovakva perspektiva, dakle, na prvo mesto stavlja učinak određenog delovanja, sferi ideja i vrednosti (privremeno?) pretpostavljajući pragmatizam delovanja i učinka. Ovaj pragmatizam je donekle politički, ali i svojim odsustvom pozivanja na zajednički interes i institucionalizaciju istovremeno i antipolitički.
Neki filmovi iste decenije problem opravdanosti nasilja posmatrali su i sa religijske tačke gledišta, poput Pravih kauboja Dika Ričardsa, u kom grupa nipošto moralno savršenih kauboja spasava živote pripadnicima verske zajednice obavezane na neprotivljenje zlu silom, odnosno odricanje od svakog nasilja, makar i u svrhu odbrane golog života sebe i bližnjih.
Osećaj da su temelji društvene, pa i kulturno-identitetske stabilnosti preteće narušeni, umetnost i popularna kultura, između ostalog, reflektuju tematizacijom opravdanosti nasilja. Problemi postoje, oni su radikalni, mogu uvesti nepovratne i destruktivne promene u društvo, institucije deluju nemoćno i nezainteresovano, sama društvena svest je uronjena u pasivnost i dezorijentaciju, a problem nekako treba rešiti. Umesto kolektivne akcije ili smene elita, problem se posmatra kroz motiv pojedinca ili manje grupe koji uzimaju stvar (pravdu) u svoje ruke i rešavaju problem. Naravno, jasno je da ga rešavaju kratkoročno, ne otklanjajući njegove šire uzroke.
Trevis Bikl u Taksisti spasava devojčicu iz kandži prostitucije, ali to neće doprineti promeni uslova koji ljude vode ka takvom životu. Hari Kalahan ubija manijaka, ali jasno je da će manijaka i dalje biti, sve više i više. Optužbe za fašizam ovakvih filmova i počivaju na uverenju da oni zapravo zagovaraju stav da državne vlasti treba da preuzmu metode ovakvih osvetnika i silu stave ispred određenih prava i sloboda pojedinaca i grupa, koje makar deklarativno određuju društva liberalne demokratije. Odnosno, da na vlast dođe neki Prljavi Hari, i to sa ovlašćenjem da čini ono što Hari čini rizikujući ne samo život i karijeru, nego i izazivanje moralne osude, odnosno pravne i moralne konsekvence svog postupanja.
Gledajući iz perspektive političkog realizma, ovo je donekle pozitivna tendencija, jer razotkriva često manipulativnu prirodu moralizma u politici, odnosno moralizacije politike i političkog – kao pokrića za projektovane ideološke ishode – čije posledice upravo živimo, u liku vouk (woke) i kensel (cancel) obrazaca današnjice. S druge strane, ostaje problem depolitizacije, u smislu relativizacije politici inherentne proceduralnosti i konsenzualnosti, kao i nedostatak afirmativnog idejno-vrednosnog okvira, koji anti ili pseudopolitički pragmatizam ne bi odveo ka destrukciji ili tiraniji.
Ograničenost individualnog i na fizičkoj eliminaciji zasnovanog otpora (vidljivom) zlu detektuje u istoj deceniji takođe veoma prisutan niz filmova, koje bismo mogli podvesti pod naziv „invazija otimača tela”, koji sugerišu nevidljivost zla, njegovu manipulativnu i obezličujuću prirodu, koja neprimetno i iznutra destabilizuje svaki otpor, često bez svesti i o samoj potrebi za njim (Invazija otimača tela, Oni žive, Lutalice, Osmi putnik…). S hrišćanske tačke gledišta posmatrano, jasno je da ni jedan suštinski problem čoveka ne može biti rešen „u veku ovom”, što relativizuje sve velike, individualne ili korektivne „rešavaoce problema” u istoriji, ali svakako nas ne oslobađajući odgovornosti za svet u kom živimo.
Ne pišem tek tako ovaj tekst jer se – u kontekstu nabujalih spoljašnjih pretnji i unutrašnje, kako institucionalne tako i društvene nemoći – prirodno otvara pitanje kako se odupreti nagomilanim problemima, koji prete samom opstanku države i naroda. Nemoć i nehtenje države da probleme rešava – pa ni da imenuje njihove istinske uzroke i uzrokovače – pothranjuje ne samo nezadovoljstvo, nego i snove o individualnim i kolektivnim akcijama koje bi mogle stati umesto legitimne moći države. S druge strane se pothranjuje svest o apriornoj nelegitimnosti naše države da koristi silu kako bi rešila određene probleme od nacionalnog interesa, što zbog „univerzalne srpske krivice”, što zbog (po sebi sasvim opravdanog) nepoverenja u konkretne nosioce vlasti.
Da država usmereno koristi silu, u skladu sa jasnim zakonodavstom, problem bi bio manji. Ako, na primer, postoji jasan zakon koji sankcioniše relativizaciju prirode, karaktera i razmera srpskog stradanja u NDH i volja države da po zakonu postupa – svako ko zastupa takvu relativizaciju trpeo bi jasne zakonske sankcije – bez potrebe da bilo ko uzima stvari u svoje ruke ili makar to želi ili makar to simulira. Slično je i sa pitanjem odnosa prema teritorijalnoj celovitosti Srbije ili očuvanjem resursa i životne sredine.
S druge strane, država nije apstrakcija i njen aparat nikada neće raditi savršeno, pa su društvena svest i sa njom usklađen aktivizam naophodni. Društvena svest koja, podsetimo se, ne podrazumeva samo kritiku vlasti ili bilo kod drugog subjekta, niti samo ad hok (ad hoc) delovanje, nego i odgovornost za odluke donete na izborima. Država koja nije potčinjena i kolonijalizovana morala bi biti spremna na usmereno korišćenje sile u skladu sa skrupulozno formiranim normativnim poretkom, ne skrivajući se iza stvarne ili fingirane „volje naroda” i pritiska određenih grupa, ali i neprestano osluškujući društvenu bazu – živu zajednicu naroda – i ne ponašajući se kao otuđeni parazit na telu domaćina, u ovom slučaju konkretnog naroda sa konkretnom istorijom i tradicijom, odnosno istorijski generisanim idejno-vrednosnim sklopom koji čini njegovu kulturu.
Ali šta ako i kada država ipak jeste potčinjena i kolonijalizovana, a narod sledstveno zbunjen, demoralisan i dezorijentisan? Šta onda? Ko je onaj ili ko su oni koji moraju rešiti problem, i odakle on ili oni treba da dođu? To je pitanje svih pitanja i ne možemo ga izbeći, jer jasno je da se problemi neće rešiti sami od sebe ili zbog naših lepih želja. A odgovor na to pitanje neće biti misao nego događaj, koji je – ne zaboravimo – čin i proces, a najčešće jedno i drugo istovremeno. Što ne znači da će tog odgovora uopšte biti.
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjiga „Hrišćanstvo i film” i „Javni interes u kulturi: teorijske osnove i polazni kriterijumi vrednovanja”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: AP Photo/Darko Vojinovic
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
