Ima li danas nacista? Da li su AfD, austrijski Slobodari, flamanske partije u Belgiji i Holandiji, Švajcarska narodna partija, manje desničarske partije u Hrvatskoj i Srbiji, postfašisti u Italiji, da li su svi oni „moderni nacisti”? Stvar je u tome da se danas možda i nađe neki minorni politički akter, ili svakodnevni mislilac iz neke druge branše, koji pokazuje tendenciju da promišlja svet u izvornim okvirima nacističke ideologije, ali oni nisu relevantni za tok stvari. Sumirano, sa zrnom soli: ima nacista, ali nema nacizma. Ima u današnjem trenutku užasa, katastrofe i ekstremno lošeg trenda ka još većem zlu, ali oni nisu nacističkog tipa. Za tanane duše levo-progresivnih humanista najgora moguća perspektiva: ne ide na dobro, a nema nacista.
***
U javnom diskursu Austrije i Nemačke, koji se ove zime u talasima, nekritički, prenosi i u druge zemlje, između ostalog i u Srbiju, Konferencija na Vanskom jezeru održana 20. januara 1942. podignuta je u status „vampira”. Ne više simbola koji označava formalni početak Holokausta u Evropi i na severu Afrike, već sasvim fizičkog tela uskrslog i gladnog krvi novih generacija. Ali, kojih i čijih novih generacija?
Jer ni Vanska konferencija nije bila protiv svih. Naprotiv, birala je žrtve, kategorizovala ih u rasnim gradacijama, odstranjivala iz mase stanovništva. Istorijske pouke Vanske konferencije su naučno obrađene i poznate. Sasvim je drugačije sa njenim poukama za svakodnevicu danas i ovde, jer su one odjednom otvorene za proizvoljnosti. Svaki medijski izveštaj, svaki politički govornik dozvoljava sebi danas luksuz da protivnike nazove nacistima i reinkarnacijama Hajnriha Milera, Ota Hofmana ili Rajnharda Hajdriha. Ovaj tekst se bori za to da se istorija čita kao knjiga, a ne kao crna magija za prizivanje zlih mrtvih.
Težak zadatak, koji će se uglavnom sastojati u tome da se otpetljavaju interpretativni čvorovi izvornog, dodatog i isfabrikovanog smisla, narasli posle pravog kraja Drugog svetskog rata, tamo od 1990-ih naovamo. A taj je smisao, naizgled uzvišen, u političkoj motivaciji prizemno koristoljubiv, u tome da se Evropljani i dan danas bore protiv fašista i nacista, koji jednakom snagom kao i 1933-1945 ometaju evropski duh slobode, demokratije i napretka.
Od čitaoca se traži izvestan senzibilitet za obuhvatanje teme kroz filmske termine epizode, serije i sezone. Apsolutno je nemoguće sa Vanskom konferencijom krenuti od početka, jer su o njoj i njenim efektima napisane čitave biblioteke. A i da se krene na taj način dobila bi se gomila izvrsnih citata, koji opet ne bi posedovali izričajnu snagu današnjice.
Ovde su od značaja dve stvari, a obe zahtevaju predznanje i strpljenje u jednakim količinama:
Ima li danas nacista? Da li su AfD, austrijski Slobodari, flamanske partije u Belgiji i Holandiji, Švajcarska narodna partija, manje desničarske partije u Hrvatskoj i Srbiji, postfašisti u Italiji, da li su svi oni „moderni nacisti”?
Za ove poslednje bi Hana Arent odmah dodala da izvorni nacizam ima više dodirnih tačaka sa staljinizmom nego sa Musolinijevim fašizmom. Ali mimo toga ne bi razumela pitanje, ili bi ga tretirala onako kao što se čini u ovom tekstu: onda je onda, danas je danas. Da bi sebe razumelo, „danas” mora da uvažava „onda” – ali „danas” nikad nije vulgarna reinkarnacija „onda”.
Natrag na postavljeno pitanje. Stvar je u tome da se danas možda i nađe neki minorni politički akter, ili svakodnevni mislilac iz neke druge branše, koji pokazuje tendenciju da promišlja svet u izvornim okvirima nacističke ideologije, ali oni nisu relevantni za tok stvari. Sumirano, sa zrnom soli: ima nacista – ali nema nacizma. Ima u današnjem trenutku užasa, katastrofe i ekstremno lošeg trenda ka još većem zlu, ali oni nisu nacističkog tipa.
Za tanane duše levo-progresivnih humanista najgora moguća perspektiva: ne ide na dobro – a nema nacista. Koji zaključak izvlače odatle? Treba ih napraviti. Nategnuti gde ima daleke sličnosti. Baciti koje drvo tamo gde se nešto dimi. Pretvoriti u repliku nacizma – Pirsovu repliku, ne u ono što se u svakodnevnom jeziku zove replikom/pobijanjem prethodnog stava – sve što se ne uklapa u vlastitu bajku o putu u sve humanije i, kakvog li samo sarkazma, miroljubivije forme političke vladavine.
Za sve koji imaju spreman argumenat, da poratne Nemačka i Austrija nikada nisu izvele temeljnu denacifikaciju, može se odgovoriti: jeste, istina je. Ali pažnja, to je juristički tačno, društveno neuporedivo diferenciranije. Kad su uzimali stare naciste u vladu, Adenauer i Krajski nisu razmišljali u terminima nacizma – već nacionalnog pomirenja. Kad bi štitili stare naciste, SAD nisu razmišljale u terminima nacizma – već koristi za buduće ratove. Sad se lepo vidi za šta im je to bilo dobro, a nama u Evropi loše.
Kad se uključio u „Pacovske kanale” za slanje preživelih nacista u Latinsku Ameriku, Vatikan nije razmišljao o nacizmu – već o komunizmu. Možda je ponegde delovala i izvesna pastirska teorija o povratku „bludnih sinova”. Gebels (1897-1945) je bio prakticirajući katolik pre nego što je ušao u NSDAP; Hajnrih Miler, nazvan „Gestapo-Miler” (1900-1945) takođe, ali sve skupa takvo tumačenje ne preteže. Konkretno se ta dva spomenuta sigurno nisu vraćala nikuda, osim ako već i kod dolaska na svet nisu izašli ravno iz Pakla.
Ili na pojedinačnom planu, kroz slučaj Ota Hofmana, jednog od učesnika Vanske konferencije, bivšeg SS-Obergruppenführera (drugi najviši generalski SS-čin) i šefa SS-Glavne službe za rasu i preseljenje (jedan od 12 Hauptämtera/Glavnih službi kroz koje je funkcionisala partijsko-državna hobotnica SS-a). Kad bi ga susedi u Baden Virtembergu pre i posle rata gledali kao trgovca vinom i vinogradarskom tehnikom, divili su se, ne bez sebičnih motiva, mirnodopskoj snazi zaborava, ne njegovoj ratnoj biografiji.
Poenta je: decenijama posle 1945, Evropljani su trebili naciste; kad jesu, a jesu, kao zlo koje stoji na putu srećnijoj i mirnijoj Evropi. Činjenica da nikad nisu kažnjeni svi, samo potvrđuje istorijsko pravilo da za jedan zločinački režim nikad nigde nisu kažnjeni svi koji su ga pronosili. Inače bi 1945. od 80 miliona Nemaca trebalo pobiti, skromna procena, barem pola od toga. U „Ostmarku” od šest miliona i više od polovine.
Danas kad više fizički nema preživelih nacista, sad je odjednom postao imperativ trenutka da ih se nekako proizvede – ne bi li se iskoristili za opravdanje opšte prakse u ratu protiv Rusije, protiv Izraela i protiv neprijatelja Izraela u isto vreme, protiv Huta, Irana, Kine, protiv režima Sirije i Iraka, Talibana, diktature Velikog medveda nad Malim medvedom.
Pri tome taj mehanizam deluje na perfidan način: ne optužuju se za nacizam ti neprijatelji. Ili, osim samog Putina, ne direktno. „Nacistima” su naprotiv proglašeni vlastiti građani koji progresivnim snagama ne dopuštaju da mirna srca i moralno uzdignute glave vode rat protiv spomenutih neprijatelja. „Nacisti” su i oni koji kritikuju nekontrolisanu islamsku migraciju, što se dobro vidi u reakcijama na „Potsdamsku konferenciju”.
Svaka nacionalna stranka, svako spominjanje kulture, jezika, hrišćanstva kao religije ili simboličkog sistema gde se neko oseća kod kuće, završava optužbom za nacionalizam. A pošto to nije dovoljno – jer u globalnoj situaciji virulentnih nacionalizama takva optužba naravno gubi oštricu – onda se prelazi na automatske gradacije, pa nacionalizam postaje ekstremni nacionalizam, a ekstremni se odmah tumači kao nacionalsocijalizam. I eto nas do nacizma u tri takta. Kao da istorija igra valcer sa humanistima koji se vraćaju s rok koncerta.
„Vidim ljude, mrtve ljude. Čak i ne znaju da su mrtvi”, govorio je mali Kol Sir u filmu Šesto čulo (1999). Zamenite u toj izjavi ljude nacistima, dakle isto ono što su germanske nacije realno učinile 1933, samo sada u kamuflažne svrhe – i eto evropskog političkog momentuma iz koga dišu vrhuška EU, nemačka vladajuća koalicija, veliki krugovi zabrinutih građana u evropskim društvima i skoro svi značajni evropski mediji.
Kod zabrinutih građana, onih koji su protestovali protiv novih „Vanzejaca” kao naci-vanzemaljaca iz Potsdama, nema navodnika. Oni su zaista zabrinuti jer im, osim dve, nijedna druga diferencijalna kategorija nije istrenirana: „Naci” vs. anacionalni humanizam. Ništa, nebitni, osim kao infantilne grupe za pritisak u krivom smeru.
Pojednostavljeno, u Nemačkoj, nešto manje Austriji, imamo posla sa građanskim ratom, za sada u replikama. Ovog puta ne Pirsovim, već verbalnim replikama. U praksi to izgleda tako, da se nacizam prepoznaje kao vampirski potentna forma današnjice. Nacisti kao žrtveni jarci, da li je dotle došlo? Radikalna insinuacija, ali ne lišena osnove. Talenat istorije da na crnohumorni način uvek iznova prenese stare događaje je zapanjujući.
Sve ovo do sada opisuje duhovni karakter evropske i uopšte zapadne političke bine onako kako se formirala od devedesetih godina, kad pada pravi kraj Drugog svetskog rata. Sigurno da je bilo pravih ljudi, u smislu od krvi i mesa, koji su svesno vukli na tu stranu, kao američki neokonsi, ili skandinavski atlantisti. Svejedno, držim neutralni oblik „formirala se“ za realniji, jer je u takvom razvoju bilo dosta automatike, jednom kad su stvari krenule u tom smeru.
Za ilustraciju tog razvojnog trenda, dovoljno je spomenuti da naše EU vođstvo 2013. nije moralo da prihvati američku ulogu u državnom udaru u Ukrajini zdravo za gotovo. Nije moralo da bagatelizuje NATO proširenje kao potpuno, potpuno, nebitno za ruski napad na Ukrajinu. Nije moralo da okreće glavu od tvrde manjinske politike ukrajinskih vlasti. Nije moralo i nije smelo da ćuti kad je Kijev u zimu 2021/2022 odlučio da nema razgovora sa Moskvom. Da nisu bez pogovora prihvatili objašnjenja kako je „neko” uništio naš, evropski gasovod u Severnom moru, barem tada bi sačuvali minimum integriteta.
Dogodio se paradoks – i bez zajedničke vojske, EU se transformisala ne u vojni, već odmah u ratni savez. Svejedno, i tada je unutar pola milijarde građana Unije još bilo opreznih, glasnih, nervoznih, koji nisu prihvatali takvu transformaciju na reč. Trebao im je dokaz da drugačije ne ide. Sve one sitne relativizacije, kao „razumevači Putina”, „autoritarni umovi”, „desni populisti”, naci-svetonazorovci (Nazi-Gedankengut) i slično, nisu bili dovoljni da bi se odredi nevernih toma ostrakirali iz javnog diskursa.
Bina je bila postavljena, ali glavni impetus je i dalje falio. Onda je prošlog novembra održana „Potsdamska konferencija”, munjevito stavljena u analogiju sa Vanskom konferencijom iz januara 1942. Slikoviti impetus je nađen, oba događaja su izjednačena. Krenule su široke demonstracije protiv iste bande nacista iz hotela u Potsdamu danas i vile RSH/Rajhsziherhajtshauptamta na Vanskom jezeru onda. Političari su upozoravali da je to isto. Mediji su pisali da je to isto. U pozorištima (Narodno pozorište u Beču, na primer) paralelno se čitao Protokol Vanske i transkript Potsdamske konferencije.
Ali dok su jedni na ulicama vikali „Dole naši današnji nacisti!”, atlantisti su na poklon dobili dodatno vreme da EU – sa njom i ukupna evropska društva – usmere na ratnu stazu bez povratka. Oni koji ne misle da je konačan obračun sa Rusijom neophodan, neizbežan, i etički apsolutno opravdan, ti su ili zavedeni, ili nacisti.
Logički postupak po kome je relativno komična „Potsdamska konferencija” proglašena direktno uskrslom Vanskom konferencijom spadao bi u metonimiju. To je proširena metafora koja ne radi klasično, u prenosnom smislu, već kroz sličnost, kroz postavljanje stvari jedne pored drugih, u interpretaciji granice na kojoj se dodiruju, kroz delovanje nevidljivog na vidljivo.
Metonimiju je, meni barem, najlakše objasniti kroz religioznu estetiku, ili vidljivi deo religija. Orisa Ogun, Bog rata i gvožđa, u religiji Joruba i Santeriji pokazuje se kroz gvozdene predmete. Bilo kakve, nekad i rasparene metalne delove ili piljevinu, važno da je gvožđe. Tamo gde je na oltarima metal, tu je Ogun. Zato što je tu bio Ogun, pojavio se metal. Ogun deluje, metal je ono u čemu se njegovo delovanje, po svemu nevidljivo, prepoznaje.
Ili slučaj boginje Dan/Dambalah u Beninu. Dan je zmijolika boginja, pa su hramovi u kojima se ona obožava poznati kao „Hramovi pitona“ i logično otvoreni za zmije. Uveče se otvore vrata, zmije ušetaju, nameste se, prespavaju, ujutru odlaze svojim poslom. Ko od prolaznika slučajno ubije zmiju, plaća kaznu, prolazi kroz pokoru i finansira njenu sahranu na groblju pitona.
Metonimija se i ovde uspostavlja ne prenosno, kao kod tipične metafore (zmija=zlo; zmija=izdaja, zmija=farmacija), već kroz fizičku sličnost, zajedničku granicu i odnos nevidljivog delovanja sa vidljivim efektom delovanja. Boginja Dan deluje = zmije dolaze na spavanje.
Isti taj mehanizam se sada iščitava u histeričnim reakcijama na „Potsdamsku konferenciju” kroz spontane građanske proteste u Nemačkoj i Austriji. Jeste, ja zaista verujem da su to dobrim delom spontani i iskreni protesti zabrinutih ljudi, čiji su preci možda ubijali ispod Staljingrada i streljali kod Kragujevca, pa sad ne žele bilo kakvu repeticiju u svoje ime.
U stvarnosti, tu deluje analoška računica metonimijskog, ne simboličko metaforičnog tipa. Hotel „Adlon” u Potsdamu nalazi se u fizičkoj blizini Marlir/Meno vile u Berlinu; ta dva objekta dele gradsku granicu – s leve Potsdam, s desne berlinska opština Šteglic-Celendorf; obe zgrade leže na jezeru; obe su luksuzne, u oba slučaja se razgovaralo o tretmanu nekih grupa stanovništva. Geografski se dodiruju, slični su po granici i delovanju, ergo, to su iste zmije.
Ovaj tekst se suprotstavlja doslovnom čitanju istorije, ne apsolutnoj zabrani istorijskih analogija. Razlika je u apodiktičnosti, često agresiji sa kojima se neke lekcije nameću od savremenika na uticajnim mestima, u politici, medijima, kulturi i umetnosti.
Naravno da Konferencija na Vanskom jezeru nije mrtva kao istorijski primer. Naprotiv, njen monstruozni karakter deluje i danas. Dovoljno je pogledati Gešonekov film, pa da se današnjem gledaocu digne kosa na glavi. Sve su to glumci, izvrsni nemački i austrijski glumci, svi znaju da van kadra stoji na desetine tehničkog osoblja, sve je pozorište od početka do kraja, ali zalud to. Kad se na rondeli ispred ulaza prvi put pojavi glumac Jakob Dil, gledalac vidi Gestapo-Milera glavom i bradom, „Sfingu”, kako su ga u SS-u zvali zbog odsustva facijalne mimike.
No uticaji Vanske konferencije na današnjicu nisu metonimijski. Nema druge po karakteru iste takve zmije. Ono što postoji su dva simbolička momenta koja se prepoznaju: „proročanstvo” da se sprema nešto jako loše, i evidentni dokazi moralne ambivalentnosti u najmanju ruku, iz koje ključni faktori u Evropi i anglosaksonskom svetu forsiraju odluku šta da se radi sa Rusijom sad odmah, pa posle toga sa Kinom, Iranom i sve tako po liniji do sazvežđa Malog i Velikog medveda.
Negde oko dvadesete minute Gešonekovog filma, jedan od učesnika Konferencije, Georg Lajbrant, šef Političkog odeljenja za okupirane istočne oblasti, podseća okupljene na Firerovo „proročanstvo”. Svi klimaju glavama, znaju o čemu se radi, potpuno im je jasno da su samo izvršioci sudbine.
Pre toga je Hajdrih pročitao ko ga je ovlastio da sazove taj sastanak (Herman Gering, rajhsmaršal Velikog nemačkog Rajha, šef Kancelarije za četvorogodišnji plan i Predsedavajući ministarskog veća za odbranu, u pismu od 31. jula 1941), po kojoj temi (konačno rešenje jevrejskog pitanja) i sa kakvim očekivanjima (organizaciono, faktično i materijalno sprovođenje plana u čitavoj Evropi pod nemačkim uticajem).
„Proročanstvo“ na koje se Lajbrant poziva deo je Hitlerovog govora od 30. januara 1939, gde on kaže da će „ako još jednom izazovu svetski rat, Jevreji biti uništeni”. Na nemačkom, bukvalno, u bizarnoj jezičkoj konstrukciji, da će „doživeti da budu uništeni”. Dan posle objavljivanja rata SAD, Hitler u govoru od 12. decembra 1941. citira sam sebe, s tim da se ta izjava sad pojavljuje stilizovana kao „proročanstvo”, odozgo, ne samo od njega samog, već transcendentno odozgo. Tako se proreklo, sudbina.
Gebels u svom dnevniku, decembar 1941: „U odnosu na jevrejsko pitanje, Firer je odlučan da raščisti sto. On je Jevrejima prorekao da će, ako još jednom izazovu svetski rat, biti uništeni. To nije bila fraza. Svetski rat je tu, uništenje Jevrejstva mora da bude neophodna posledica.”
Filmski Hajdrih (austrijski glumac Filip Hohmajr) se odmah nadovezuje na Lajbrantovu upadicu: „Tačno tako. Sad doživljavamo ispunjenje tog proročanstva. Jevreji su hteli svoj rat, sad su ga dobili. Na Jevrejstvu se ostvaruje sudbina koja je, istina, teška, ali zaslužena. Saosećanje ili žaljenje su neprilični.”
U percepciji učesnika, Vanska konferencija je bila ništa manje nego ispunjenje sudbine. Ne samo, ali pre svega. Nije bilo alternative. To je bio odbrambeni mehanizam kod nekih od njih, kao kod ministarskog direktora Hitlerovog kabineta Fridriha Kricingera (igra ga Tomas Lojbl). U filmu je jedino Kricinger zgranut „konačnim rešenjem”, zapravo više snagom i odlučnošću koje ono zahteva od izvršioca ako misle da „konačnuju” 11 miliona ljudi na tekućoj traci. Za tu Kricingerovu nelagodu međutim nema istorijske potvrde.
Da ga Gešonekov film ipak vidi kao čoveka sa savešću, barem u poređenju sa ostalima, ima veze s tim da se Kricinger posle rata jedini sećao da je uopšte bio prisutan i jedini se javno kajao zbog Holokausta. Ali objektivno, posle Vanske konferencije, sve do kapitulacije Trećeg rajha, njegova karijera u Hitlerovom kabinetu samo je napredovala.
Sad je, danas, u geopolitičkim planovima atlantskih snaga (Anglosaksonci + Baltik + istočna Evropa), u koje je usisana i Evropska unija sa vrednim Nemcima, na delu isti mehanizam „proročanstva”. Ali, kako u hodu istorije nikad ništa nije isto, samo slično, analogno i asocijativno, ono se sad ne odnosi na evropske Jevreje, koji, da se ne ponavlja zašto, ionako nisu statistički bitna stavka u demografiji EU zemalja. Sad se tehnika proročanstva, i to self-fulfilling tipa, onog koje se ispunjava samo zato što se često ponavlja, priziva i prema potrebama u hodu prilagođava, odnosi na Rusiju.
„Rusija će napasti neku NATO državu” – to je rečenica koja se, negde od prvih dana ove godine, ponavlja u brojnim izjavama predstavnika NATO, SAD, Nemačke, baltičkih zemalja, Poljske i naše EU vrhuške u totalnom militarističkom transu. „Prognoza NSA je da će Rusija poslati nuklearno oružje u orbitu”, piše nedavno Njujork tajms. Sačuvaj me bože proročanstva tajnih službi.
Taj tip upozorenja s karakterom „proročanstva” posebno su učestala posle Trampove izjave kako „ohrabruje Putina da napadne NATO članice koje ne izdvajaju 2 odsto bruto nacionalnog proizvoda za odbranu“. Nije tu problem da će Putin sada kao Buridanov magarac stajati neodlučan između 13 (od ukupno 31) NATO članica koje leže ispod tog postotka. Koju će prvo? Dozvolu od Trampa ima.
Problem je naprotiv taj da se s druge strane, u atlantskom bloku, formira čvrsta predstava da će Putin to prvom prilikom i napraviti. „Čim završi sa Ukrajinom”, izjavljuju nemački ministar odbrane Pistorius, šef estonskog Generalštaba Herem, ili armije medijskih komentatora koji puni zabrinutosti prenose to kao proročanstvo. Sudbina nam je bacila u krilo zadatak da spasimo Evropu, govorili su učesnici Vanske konferencije. Sudbina nam je bacila u krilo zadatak da spasimo Evropu, govore učesnici NATO i EU sastanaka na vrhu. Tu se već skupilo toliko plinskih isparenja, dovoljno je samo da neko upali šibicu.
Još nešto treba primetiti u NATO retorici sa poslednjeg sastanka u Briselu (13/14 februar): Više se ne govori o dva odsto bruto nacionalnog proizvoda, već o „minimumu od dva odsto”. Zemlje NATO-a zajedno izdvajaju za vojsku 14 puta više od Rusije, ali tu statistiku interpretiraju na način da NATO u odbranu ulaže 14 puta više nego Rusija u napad. Zato je NATO gladan, uvek gladan. On neće stati, zato što je prorekao da Putin neće stati.
Druga pouka Vanske konferencije za danas jeste kognitivno-moralna predstava o mogućim ciljevima i dopuštenim sredstvima. U krajnjoj liniji o realnim dometima u forsiranju metode proročanstva.
Tu istorijsku lekciju treba shvatiti kroz igru dva faktora:
Izgleda kao legalno.
Treći Rajh je u istoriju političkih teorija ušao kao paradigmatski sistem koji je od najudaljenijih polova te dve stavke, od moralnog „apsolutno ne smeš” i pravnog „apsolutno ilegalno, nelegalno i kriminalno” napravio konstrukciju zakonitosti i društvenog ponosa.
Pitanje šta su obični Nemci znali odavno je irelevantno. Jesu, samo ih detalji nisu zanimali, jer se stvar ionako ispunjavala sudbinski. Da li su znali šta su tačno značile „deportacije” na istok? Šta su mislili da rade „referenti za jevrejska pitanja”? Za šta je „naseljavanje” bilo šifra u Hofmanovoj kancelariji? Da li su ubijanja u plinskim komorama bila „medicinska pitanja”, kako je Ajhmanov branilac Robert Servacius tvrdio na suđenju u Jerusalimu 1961? Umiranje i smrt imaju veze sa medicinom, pa shodno tome spadaju u medicinska pitanja, objasnio je Servacius svoju primedbu zgranutom Moše Landau, predsedniku tročlanog sudskog veća.
Relevantno pitanje je naprotiv da li su mase nacističkih birokrata iz državnog aparata, viši i niži SS karijeristi i „idealisti” (Ajhmanovo objašnjenje sa suđenja), uz njih desetine hiljada direktnih izvršioca pri Hajdrihovim, posle Kaltenbrunerovim trupama za akciju (Einsatzgruppen) znali da to što rade ne smeju da rade? Mogu, istorija je svedok da su mogli, ali da li su znali da ne smeju?
To je odlučujuće. Ne da li su hteli, želeli, sanjali, planirali, probali da Evropu očiste od Jevreja, Slavena i Roma, nego da li su znali da se to ne sme, čak i kad se stvori pravni okvir u kome to izgleda legalno? Kad se gleda Gešonekov film, kad se pažljivo gleda, i uporedi sa istorijskom literaturom, zaključak je porazan: znali su da ne smeju. Znali su da nisu pokriveni čak ni zakonodavstvom nacističke Nemačke.
Film preslikava realno vreme Vanske konferencije, sat i po za sat i po. Unutar filmskog seta, kao i u pravom životu, tu se prepiru, ubeđuju, jedan drugom otimaju ingerencije za program masovnih ubistava, tri interesna tabora: SS, civilne okupacione vlasti i država.
SS je glavni, naravno. Obergruppnführer Hajdrih – prvi čovek ispod Himlera – pozvao je probrane na „drugi doručak” u vilu Gestapoa na Vanskom jezeru, kako bi proširio legitimacijsku osnovu za ono što je znao da ne bi smeo. Obersturmbannführer/potpukovnik Adolf Ajhman je – kao osoba najnižeg vojnog čina među prisutnima – vodio zapisnik. Protokol je u principu njegovo delo, nadgledano i odobreno od Hajdriha.
Hajdrihovi ljudi, po različitim osnovama:
Predstavnici civilnih vlasti u Generalnom gubernatorstvu (Krakov) i Komesarijatu za Istok (Riga). Oni su basirali.
To su bile ispostave koje su polako trebale da guraju liniju okupacione uprave kroz teritoriju Sovjetskog Saveza, u tempu u kome Rusi budu doživljavali poraze. Naravno da su i tu, po nacističkom maniru, kompetencije bile namerno izmešane: Krakov je stajao direktno pod Hitlerom, dok je Riga bila u kompetenciji Alfreda Rozenberga i njegovog Ministarstva za zaposednute istočne oblasti.
Ili: Komesarijat je bio nominalno državna teritorija, Gubernatorstvo privatno-partijska. U Gubernatorstvu je Holokaust tekao prevashodno organizovano kroz stacionarne gasne komore u konclogorima (četiri u Gubernatorstvu, dva na Rajhu pripojenim poljskim delovima, Vartelandu i Istočnoj Šleziji). U Komesarijatu je Holokaust tekao prevashodno kroz mobilne gasne jedinice, a kad ih nije bilo, kako se stiglo. Treniralo se, u ranijim fazama, na ruskim zarobljenicima.
Predstavnici okupacionih vlasti:
Generalno je važilo da Ministarstvo za istok planira, a SS sprovodi. Svađe između instanci koje su ovde predstavljene grupacijama „glavnih” i „basista” su legendarne. U novembru 1941. su Rozenberg i Himler dogovorili podelu odgovornosti na Istoku, na onoj teritoriji koja je trebalo da uključi Rusiju do Urala. Navodno dogovorili. Spor je bio oko toga da li je tretman Jevreja „policijska stvar”, kao što je hteo Himler, ili „politička” kako je mislio Rozenberg.
Rešenje je nađeno u tome da su civilnim vlastima, dakle Majeru i Bileru, pridodani „referenti” HSSPF/SSPF (više SS i policijske vođe), posebna policija kojom je zapovedao direktno Himler, i koja je bila odvojena od Hajdrihovih službi SP, SD, Gestapo i Grupa za direktnu akciju (Einsatzgruppen).
Sumirano: Spomenute dve kategorije „glavnih” i „basista”, plus privatna Himlerova HSSPF policija – iako svi posvađani unutar sebe – dobro su pazili da im se ne provuče neko iz državnog administrativnog aparata, ko bi mogao da zna da to što se namerava, ne sme da se radi, čak ni, da se ponovi još jednom, po pozitivnom pravu nacističke države.
To je treća grupa učesnika Vanske konferencije, ona sa visoko pozicioniranim državnim birokratama. Pitanje je retoričko, jer su oni već bili uključeni. Do januara 1942. masovna ubistva Jevreja, nemačkih i drugih, uključujući i srpskih, „sumiraju se na pola miliona”, kako konstatuje istoričar Peter Longerih, a kod Gešoneka izgovara filmski Hajdrih. Ambicije, dimenzije i tempo su im bili nepoznati.
U grupi koju Hajdrih zove „centralne instance” nalaze se:
Već spomenuti direktor Ministarskog veća u Hitlerovom državnom kabinetu, Fridrih Kricinger. Glumac Lojbl ga igra kao zbunjenog, smetenog, neverujućeg u ono što se sprema, kao da se u tom sumraku traži jedna makar malo filmska dobra duša. Ali ni Kricinger se ne buni zaista, i on na kraju kaže da ga brine „kakav će to efekat imati na psihu nemačkih vojnika” koji sudeluju u masovnim industrijskim ubistvima. Mogu li oni da kroz to prođu mentalno zdravi?
SS-strukture su uz pomoć „basista” i „centralnih instanci” već bili pobili na stotine hiljada ljudi, a da „jevrejska politika” Trećeg rajha još nije ni dosegla stadijum „Konačnog rešenja”/„Ukupnog rešenja”. Šta je šta? „Konačno rešenje” je „ukupno rešenje”; „ukupno rešenje” je „konačno rešenje”, pojašnjavao je Hajdrih učesnicima Vanske konferencije u januaru 1942.
Ubijali su nacisti, to jest partijsko-policijsko-vojna sprega NSDAP + SS + Waffen SS, ali su druge dve velike grupe, one čiji su se predstavnici prošetali Vanskom konferencijom, prihvatale taj okvir bez pogovora. Misli se na civilne uprave po anektiranim, okupiranim, savezničkim, kvislinškim i ostalim teritorijama, kao i na nasleđenu prusku državnu birokratiju, odrede doktora pravnih nauka, teologije i filosofije. Koristili su „odgovarajuće mere” samo na istoku, „u prostoru konačnog rešenja”. Od kuće su samo „deportovali” i ubijali od batina i rada.
Pa ipak je SS/NSDAP-strukturama, čak i u uslovima tako visokog stepena tolerancije državnih upravitelja na „medicinske mere u prostorima konačnog rešenja” bila potrebna izvesna veština uveravanja. Vanska konferencija je održana, zaključuje Longerih, kako bi se „centralne instance” naterale da programu daju legitimitet, da se uključe, „ali i da odmah zaborave” šta to u stvarnosti znači.
„Basiste” je takođe trebalo obrađivati, ali ne da se slože sa „konačnim rešenjem”. Naprotiv, njih je trebalo naterati da prihvate kako će narednih meseci i godina dobiti još više Jevreja nego što su ih zatekli kod okupacije (dva i po miliona u Poljskoj, između četiri i pet miliona u Sovjetskom Savezu). Ali, kako su „basiste” na Konferenciji umirivali Hajdrih i Miler, za te nove kontingente koji stižu Ajhmanovim vozovima „neće trebati smeštaj i hrana”. Neće pasti na trošak civilne uprave.
Čitav ovaj istorijski rekurs na Vansku konferenciju ima za cilj da pokaže kako ni onda nisu bili svi isti. Ne u društvu, već je napomenuto da „obični ljudi” nisu tema ovog teksta, već na nivoima različitih političkih faktora sa uticajem. Neko uvek vodi, neko basira, neko pristaje, iako se ne slaže.
U slučaju Vanske konferencije – svi su na njoj znali da to što rade ne smeju da rade. Neki nisu ni želeli takav razvoj događaja, ali su na kraju svejedno prihvatili da je to u redu. To je mnogo više, odnosno niže od Ajhmanove odbrane u Jerusalimu kako je on „samo ispunjavao naređenja”. To je mirenje sa apsolutno nepomirljivim. Ako mora, onda može. Ako je tehnički izvodivo, onda treba. Ako treba, onda mora. Teorija Niklasa Lumana o tome kako se stvara krajnji legitimitet, kako ljudi zaista prihvataju neku normu, ta je teorija veći horor od posmatranja konkretnih patoloških režima.
Isti taj mehanizam forsiranog legitimiteta deluje i danas u odnosu na Rusiju. Ista podela na kategorije:
Da li pritom znaju da se to ne sme? Naravno, svi oni znaju da se to ne sme. Znaju to čak i Stoltenberg, Kamala Heris, kao i čitave državno-vojne baltičke garniture. Znaju i Švajcarci da ne bi smeli da tako pljeskaju zazivanju rata. I današnje „centralne instance” u Nemačkoj znaju da se to ne sme.
Svi sve znaju, i to je ono što me ubija. Ne trebaju im ovakvi tekstovi, a ima ih svuda, iako su zgurani na rub javnog diskursa. Ne treba niko da današnje „glavne”, „basiste” i „centralne instance” trgne iz transa, jer niko od njih i nije u transu.
Svi znaju šta rade, a opet žele na Istok – u prostore novog konačnog rešenja. Ovog puta po drugom poslu i iz „uzvišenih ciljeva” koji se već vuku po blatu, ali jednako tvrdoglavo i profetski.
Hajdrih, Miler i Hofman, osvetljeni škrtim zimskim suncem kroz otvore paladijske „serliane” iza leđa, više ništa ne određuju. U političkim hramovima današnjice noće druge zmije.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: Variety/Julia Terjung
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
