„Sasvim sigurno, rat je izvestan”, rekao je Žozep Borelj u briselskom Forumu Evrope Novog ekonomskog foruma (New Economy Forum’s Forum Europa), organizaciji koja se zbog imena sakriva po internetu da je ne bi ulovio neki lektor za engleski jezik. Na to je još dodao ono što su preneli svi mediji, i zbog čega se uopšte isplatilo pratiti njegov propagandni nastup, „da konvencionalni rat visokog intenziteta na tlu Evrope više nije fantazija”.
Žozep Borelj, šef EU diplomatije, konstatuje približavanje velikog rata kao silu prirode potpomognutu predanim radom EU timova. Suštinski, ono što Borelj kaže je: radi se na tome da se rat dovede u Evropu, izgledi su dobri. Istina, glavni input je ruski, ali, implicitna je poruka: ni mi u EU nećemo sedeti besposleni. Niko ništa neće raditi nego proizvoditi, kupovati, poklanjati i milovati oružje.
Nediplomatska lakoća s kojom evropski šef diplomatije konstatuje da dolazi rat kao da čita vremensku prognozu je besramna. On bi po službenoj funkciji trebalo da sprečava takav razvoj. Umesto toga nam lapidarno poručuje: očekujte naoblačenje s crnom kišom.
Izabrani citati iz Boreljevog govora opisuju tačan put kojim je atlantska agenda najavljenog rata provela Evropljane:
„Kada sam došao na ovu funkciju, rekao sam: ‘EU mora da nauči da govori jezik moći.’ Nekoliko godina kasnije sam dodao rečenicu koja će biti deo mog nasleđa: ‘Evropa je u opasnosti.’ Ljudi su mi se smejali i rekli da ja to samo prodajem svoj produkt.”
Interpretacija: Na svoj pompezan način, Borelj kaže da je došao u miru i radio na ratu. Sad mu je lakše – prodao je produkt.
„Svi sad govore o sledećem koraku u izgradnji evropske odbrane, koja je, usput rečeno, u mom delokrugu. Moj opis posla je ‘Visoki predstavnik Unije za spoljnu i bezbednosnu politiku’. Kada sam došao u Brisel, svi su gledali samo u prvi deo, zato što rata nije bilo. Sada sve više mog vremena odlazi na drugi deo.”
Interpretacija: Svi su mislili da je Borelj šef EU diplomatije, kad ono, prevarili se. On je u stvari ministar rata. Dok je kao mađioničar svima pokazivao svoje visoke diplomatske veštine, njegova prava titula je sazrevala u pozadini.
„Bezbednost je više od odbrane. Sada i o ekonomiji razgovaramo kao o bezbednosti. Sve ima bezbednosnu dimenziju, zato što se momentalno sve naoružava („Everything is being weaponised”).”
Interpretacija: I poslednje krpice naše civilne ekonomije, našeg civilnog života, naše kulture i umetnosti, naših vrtića i škola, naše zdrave pameti, sve ide u proizvodnju oružja. „Samo pucajte, ja i dalje držim čas”.
„Nemački slogan ‘Promena kroz trgovinu’ (Wandel durch Handel) zasnivao se na predstavi da će trgovina i dijalog proizvesti političku i društvenu promenu. Pokazalo se kao velika greška u odnosima s diktatorom. Umesto da Rusiju učini liberalnijom i demokratskijom, takva politika se okrenula protiv nas.”
Interpretacija: Sledili smo dupli cilj – da kupujemo jeftinu energiju iz Rusije i usput promenimo Ruse da budu kao mi. Umesto toga, Rusi su to pretvorili u oružje protiv nas. Putin sve pretvara u oružje, tako rade diktature.
„U zavisnosti od toga ko vlada u Vašingtonu, mi se ne možemo osloniti na njihovu zaštitu. (…) NATO ostaje apsolutno nezamenljiv. Ali unutar NATO pakta, moramo izgraditi jak evropski stub.”
Interpretacija: Vašington je samo do izvesne granice spreman da udovolji želji Istočnih Evropljana i Baltika za konačni obračun s Rusijom. Stoga nam je potreban NATO u NATO-u; naš istočni NATO koji ne igra strateške igrice, već ide do kraja, bez obzira na cenu.
„Posle pada Berlinskog zida umislili smo da je oko nas krug prijatelja”. (This world is being replaced by a ring of fire around us.)
Umesto interpretacije: Odslušati „Ring of Fire” Džonija Keša i Džun Karter. Verovatno je i Borelj. Ili njegov pisac govora. U svakom slučaju obojica, ili oboje, pokazuju sklonost ka jeziku od pop-trash-comics sintagmi.
O spasu demokratskih vrednosti: „Šta treba da učinimo da postignemo taj ambiciozni cilj? Do sada, kad bi se razgovaralo o ratovima, lakonski se odgovaralo: ‘Ask NATO’. Sad to više nije dovoljno.”
Interpretacija: „Pitajte NATO” (Ask NATO) je bilo juče. Sad se kaže: „Pitajte EU stub u NATO paktu ili: Baltik, Poljsku, Ukrajinu i Rumuniju.” (Ask EU NATO Pillar)
„Govorimo o rekonstrukciji Ukrajine, kad bismo u stvari morali da govorimo o izbegavanju destrukcije. Najbolji način da se smanje ulaganja u rekonstrukciju je da se povise ulaganja u izbegavanje destrukcije.”
Za interpretaciju prelistati stare stripove Alana Forda: Ako vam treba para, prokuhajte vodu. Ako misliš pobijediti, ne smiješ izgubiti. Ako ne voli šut, nemoj ga praviti. Mimo tog pop-kulturnog aspekta, Borelj kao putujući trgovac, samo nastavlja da prodaje svoj produkt – rat. U to ime koristi sales-pitch: „više oružja donosi manje razaranja”.
„Živimo u vrlo važnom momentu dalje izgradnje evropskog procesa, zato što se rat sasvim sigurno podiže na horizontu. I to nije mala stvar. To nije mala stvar. Godine 1956, u avanturi oko Sueckog kanala, bio je poslednji trenutak kada su evropske armije ratovale van svojih granica. Od tada, mi smo isterali rat iz misli. Bili smo zauzeti gradeći mir. Ali danas, rat nam se vratio. Moramo da se pozabavimo njime, dok u ostatku sveta nastavljamo da gradimo mir.”
Interpretacija: Borelj – Dobrislav koji bi rado protrčao Rusijom – tu kaže Evropljanima da im rat izlazi kao sunce na horizontu. To nije mala stvar, nikako nije mala stvar. Oni cu mislili da jeste, dok im nije objasnio. Osim toga i laže. Preskače neke ratne epizode, kao bombardovanje 1999. koje se, naravno, nikad nije dogodilo. Pasus zatvara još jednim alanfordizmom: da će EU ratovati kod sebe, a kod drugih graditi mir. Neizvesno je kome namerava da proda taj EU produkt.
Pretpostavljam da ima ljudi koji bi, suočeni na jednom sasvim egzistencijalnom nivou sa posledicama ratnog razaranja, rekli kako je potpuno svejedno da li ih je u rat uvukao pametan ili glup političar, državnik, narodni tribun ili profani profet. Isto zaključivanje bi se odnosilo i na pitanje da li su oni koji su se poveli za ratobornim vođama i medijskim kolovođama bili pametni i zavedeni, ili ograničeni i naoštreni. Nebitno, po mudrostima trivijalne poetike, dođe na isto – tu smo gde smo.
Lično se ne slažem s takvom uravnilovkom. Nepravedna je prema ostrašćenim kolovođama. Rat je elitna kategorija, čak i kad je običan kriminal. Nekako je uvek bolje kad te u rat uvodi neko inteligentan a dijaboličan, nego jednostavan i patetičan. U prvom slučaju ljudi imaju osećaj da nisu mogli da se odupru i pored toga što su posle svakog nastupa ratobornih stavljali prst na čelo i duboko se zamislili. U drugom slučaju mogu samo da se istraumatizuju kad sebi postave pitanje: „Pa kako sam naleteo na takvog…?” Prvi slučaj je dobar za samopouzdanje, drugi ga ruši.
Pod „ljudima“ se u ovom tekstu misli na onu masu odraslih, nedoraslih i neodraslih, koja je neophodna da bi napori tribuna-mutikaša u kreiranju ratne situacije imali šanse za uspeh. Sa izuzetkom privremeno nepunoletnih, „ljudi” se ovde uglavnom poklapaju sa elektoratom.
Šef EU diplomatije, Žozep Borelj, po mnogo čemu spada u tu drugu kategoriju ratnih trubača koju odlikuje nenamerna komika. Uz to i razoružavajuća iskrenost, posebno kad govori o potrebi naoružavanja Evrope. Čak i da je samo marioneta Atlantista, Borelj ostavlja utisak da veruje u ono što govori. Niko u današnjim evropskim elitama nije naravno „samo to” i „samo nešto”, svi su oni kompleksni u svojim sitnim i krupnim ciljevima, ali Borelj odskače kao pozitivan primer apsolutno zastrašujućeg trenda.
Njemu se veruje da pojma nema šta u stvari traži kad zahteva apsolutnu pobedu nad Rusijom. On izgleda kao da zaista veruje u istorijski stečeno pravo Evropljana da kao ciglu prodaju liberalnu demokratiju po svetu i, pri tome, proglase smrtnim neprijateljima svakog ko neće da je kupi.
Kakav paradoks: stari kolonijalizam je postao vera u slobodni svet. Obavezujuća, normirana i naoružana vera. Sekularno-liberalna crkvena militantnost (ecclesia militans), da se poslužimo jednim jezuitskim terminom.
O liberalnoj demokratiji mislim isto što i, recimo, nemački filosof Rihard David Preht: da je to najbolji i najsavršeniji oblik političkog sistema koji postoji, da bih svisnula od tuge da živim u nekom drugom, ali da njegova vrednost – osim što u praksi nikad nije čista – nije ni univerzalna.
Naprotiv, vezana je za političku i istorijsku tradiciju pojedinih sredina. Kinezi se ne mogu demokratski prosvećivati, jer je njihova politička prosvećenost drugog tipa. Indija takođe. Više šanse je EU imala sa Rusima. Postsovjetska Rusija je stajala na startu evolucione trase ka liberalnoj demokratiji, dok je Atlantisti nisu silom i prevarom – eto još jednog jezuitskog slogana – vratili na njene stare mustre ponašanja.
Ako neko sad pomisli da je i Srbija legitimni izuzetak u tom smislu: biće razočaran – nije. Srpski politički život se poslednjih 200 i nešto godina razvijao unutar evropskih demokratskih tradicija. Čak i kad se distancirao od njih, sledio je zadanu političku trajektoriju parlamentarne liberalne demokratije. Uvek su postojale demokratske institucije, nekad istina deklarativne, ali kad deklarativno traje dovoljno dugo – odomaći se. Da nije tako, tzv. evropska opozicija koja pravi karneval od nacionalnog parlamenta – odavno bi završila u zatvoru.
Na drugom kraju srpskog političkog spektra stoje samoproglašene suverenističke stranke i patriotska inteligencija. Oni se inspirišu iz Azije, ili alternativno stilizuju oportuniste iz domaće istorije u grandiozne političke uzore. Njih generalno prati peh. Jedino što tako mogu da dobiju je građanski rat, a pitanje je koliko bi ih to zadovoljilo, pošto očito imaju veće ambicije.
Poenta je: svako u Srbiji može da mitinguje kako hoće, piše šta hoće, psuje i vređa na javnoj sceni po volji, da gazi demokratsku proceduru tražeći više demokratije i pri svemu tome ostane slep za izvesnu kontradikciju.
Čitav ovaj mali rekurs na evropske političke tradicije je tu da pokaže kako Žozep Borelj ne može da prodaje neki krvožedno ratni falsifikat demokratskih i humanističkih vrednosti pod liberalnu demokratiju. Odnosno, ne bi smeo – jer su Evropljani u dugom procesu učenja na vlastitim greškama razvili dovoljno mehanizama da prepoznaju koje ideologije su im se našle na tržištu. Da on to ipak sme, može i za to još pobire aplauz – ima veze s promenjenom klimom.
Klimatske promene na Zemlji su u analogiji uzrokovale i promenu političke klime u Evropi. Spržena priroda, spržena pamet. Ko nema za hleb, ima za oružje. Ko se bori za čista polja kod sebe – glorifikuje ukrajinska pretvorena u groblja ljudi, tenkova, industrije i ostalog gvozdenog smeća rata i mira.
„Pretvorimo mačeve u plugove”, glasio je citat iz starozavetnih knjiga proroka Miheja, Isaije i Joila. Ispred sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku još stoji istoimena skulptura koju je 1959. toj organizaciji poklonio ruski vajar srpskog porekla, Jevgenije Vučetić.
Za ljubav istine, to je od početka bila patetična demonstracija. Vremena ni tada nisu bila dobra. Ali, sve to na stranu, mir se cenio, u težnji i nameri. Mir je imao vrednost i kad ga nije bilo. Mir je bio cilj ka kome se išlo, a pacifisti su bili ugledni ljudi, ne samo kad su se zvali Džon Lenon i Joko Ono.
Kakva razlika prema evropskoj današnjici. Pacifisti su prezreni kao poslednji šljam. Kroz medije i političke tribine im se sugeriše da su otpadnici od humanizma, izdajice visokih evropskih vrednosti, apostate liberalne demokratije. Kad to ne pomogne – onda se optužuju da su finasirani od Kremlja, ili na drugi način odatle zavedeni. Kad ni to ne pomogne – onda ih se optužuje da su desni populisti.
Ako se ni tu ne slome, već i dalje traže da EU ozbiljno počne da razgovara s Moskvom – onda im se lepi etiketa fašista i nacista. Kad ni to ne pomogne – onda je sledeći argument da su glupi, zbunjeni, te da nisu prepoznali znake vremena koje ne trpi naivni pacifizam, što je obična tautologija, jer je svaki pacifizam ionako takav. Kad ni to ne pomogne – traži se način da se pacifisti proglase špijunima Kremlja, ili barem dovedu u vezu s njima. Sve se to, tim redom – u repetitivnom cirkularnom poretku – događa svuda u EU.
Konkretno, na primeru Austrije, mogao bi da posluži Egisto Ot, bivši, nedavno uhapšeni, član nacionalne obaveštajne službe. Ot je pravi špijun koji je radio za Moskvu, ali, tu ima nekoliko „ali”. Napre, on je pre sedam godina suspendovan zbog sumnje u špijunažu. I drugo, on je radio za novac, ne iz uverenja. Sve se to znalo ovih sedam godina, manje ili više. Da je to sada inscenirano u vrhunsku špijunsku aferu, ima veze s pokušajem da se dovede u vezu sa šefom „Slobodara” Herbertom Kiklom.
Slobodari su domovinski populisti u kožnim bermudama i „trahten” kostimima, liče na izvesne ratoborne grupe germanskih naroda, ali u aktuelno forsiranoj dihotomiji između pravednog rata i glupog mira važe za pacifiste. S njima se ne može u rat s Moskvom. Na nevolju ratne partije, „Slobodari” vode u ispitivanjima javnog mnjenja usred izborne super-godine – dolaze nacionalni, regionalni, EU izbori, a kad oni prođu – onda stižu američki predsednički izbori.
Sve to je neizdrživa količina neizvesnosti za nacionalne i EU elite – koje bi htele rat sa Rusijom sada, odmah – jer ih jedino rat spasava od odgovornosti da su Evropljane doveli do rata. Jedino ih ruski napad, ili pretnja ruskog napada – kako se lepo vidi iz govora šefa EU diplomatije Borelja – oslobađa odgovornosti da poslednjih deceniju i više nisu ozbiljno razmatrali nijedan alternativni scenario u odnosima sa Moskvom.
Boreljov govor je prepun alanfordizama. Valjda je takva bila publika, ili je Boreljov pisac govora mislio da je publika takva, ili uskoro druge publike neće ni biti. Šta god od toga, ne treba imati sumnje da Borelj, odnosno njegova funkcija, bez velikih problema može početi rat. Dovoljno da kaže da ga je počeo neko drugi, što tehnički može biti i tačno. Drugo opravdanje mu ne treba.
Ako se neko ne boji Žozepa Borelja – treba da se boji njegove funkcije kripto-ministra rata – moći koju ona daje i produkta koji se odatle prodaje. Rođendanske proslave NATO alijanse početkom aprila, plus Boreljev govor, odašilju u sinergiji poruke od kojih se diže kosa na glavi.
„S jedne strane, NATO nije nikad bio tako jak kao danas, s druge nikad tako ugrožen/slab/fragilan/nesiguran kao danas.” Ta rečenica – sa alternativnim pridevima u drugom delu, ali uvek u značenju nemoći – kao mantra je prenošena sa skupova povodom 75. godišnjice Alijanse. Kako su to bile svečanosti koje je NATO organizovao sam sebi, može se zaključiti da je izvor te rečenice sam NATO, odnosno njegova medijska i propagandna služba. Tako NATO sebe vidi – kao lomljivog diva. Tako su i bukvalno glasili neki novinski naslovi: „Lomljivi div”.
Postoji samo jedan razlog zašto najjači vojni savez na svetu u vlastitoj percepciji doživljava sebe kao slabog – zato što još nije jedini vojni savez na svetu. Dokle god ne bude jedini, neće se opustiti. To nije poruka za Ruse i Kineze, oni to već znaju. To je poruka za nas – Evropljane. Evropljani su pozvani, i više, mobilizovani, da uzmu strah tom do zuba naoružanom divu krhkog ega i slabog samopouzdanja. Od EU i evropskih nacija se očekuje da ga aktivno podrže na putu ozdravljenja i stabilnosti.
Neko ko je stvoren za rat, stiče samopouzdanje samo u ratu. Dokle god nije odstranio svaku konkurenciju, NATO će nam ležati na kauču kod profesora Frojda. Borelj će tada biti daleka prošlost, ali o njegovom ratu, i kako glupo ga je prodao pametnoj i staroj Evropi, će se dugo pričati. S one strane Atlantika.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija:
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
