Demonstranti se smenjuju na ulicama Berlina i drugih nemačkih gradova. Rekordna inflacija i finansijska neizvesnost, visoke cene energenata i posustali izvoz guraju mnoge kompanije u stečaj, otpuštanje radnika ili u selidbu proizvodnje van zemlje. Dok radikalna desnica jača, vodeći političari u TV debatama raspravljaju o rodno senzitivnom jeziku. Vlada najjače ekonomije Evrope još nije uspela da popuni rupu u budžetu za godinu koja je uveliko počela. Evropska štampa počinje da obnavlja staru frazu o tome kako je Nemačka „bolesnik Evrope”, ali predsednica Ekonomskog saveta nemačke vlade Monika Šnicer tvrdi da „Nemačka nije evropski bolesnik, već evropski starac”, koji traži eliksir za svoju posustalu radnu moć. Zaista, mnogi se pitaju: šta se to dešava sa Nemačkom?
***
Tek što se u Nemačkoj završio osmodnevni štrajk poljoprivrednika, narednih dana se nastavlja. Štrajk mašinovođa je na tri dana u potpunosti zaustavio putnički i teretni železnički saobraćaj, a uskoro kreće novi – i to šestodnevni. Dok poštari zbog snega i ledene kiše danima ne nose pošiljke, građevinska industrija očekuje gubitak oko 10.000 radnih mesta u narednim mesecima.
Demonstranti se samo smenjuju na ulicama Berlina – ali i drugih nemačkih gradova – a njegovi stanovnici tvrde da prestonica dobija šarm toaleta na železničkoj stanici. Građane muči manjak plativog stambenog prostora, rekordna inflacija i finansijska neizvesnost, dok visoke cene energenata i posustali izvoz guraju mnoge kompanije u stečaj, otpuštanje radnika ili u selidbu proizvodnje van Nemačke.
I dok radikalna desnica jača, vodeći političari u TV debatama raspravljaju o rodno senzitivnom jeziku i da li davati socijalnu pomoć migrantima, pri čemu ne znaju ni kolika je prosečna penzija u Nemačkoj, a za električni auto od 30.000 evra tvrde da je jeftin. Vlada najjače ekonomije Evrope još nije uspela da popuni rupu u budžetu za godinu koja je uveliko počela, iako je istovremeno samo jednoj firmi dala 10 milijardi evra da otvori fabriku.
I zaista, mnogi se pitaju šta se to dešava sa Nemačkom?
Dok svet na Nemačku ovih dana gleda sa mešavinom sažaljenja i fascinacije, pogled iz Srbije neminovno ima jaku dozu naslađivanja zbog tuđeg neuspeha ili, što bi Nemci rekli, „Schadenfreude”. Uzimajući u obzir predubeđenje o „trulom Zapadu” – poznato još od vremena SFRJ – a od 1990-ih godina narastajućeg osećaja da se Zapad poprilično ogrešio o Srbiju, ova zluradost je u potpunosti očekivana.
Doduše, ona često zamagljuje dve činjenice:
Istini za volju, i mnogim Nemcima je zamagljen pogled na dešavanja u Nemačkoj zbog narastajuće političke podeljenosti, ideološke isključivosti i odsustva otvorenog društvenog dijaloga.
Međutim, kada se te zamagljene naočare obrišu od politike i ideologije, sasvim se jasno vidi da Nemačka kao „evropski privredni motor” polako ali sigurno ulazi u dugogodišnji turbulentan period. Period u kojem će tragati za novim modelom ekonomskog uspeha dok je istovremeno rastrzana između posrtanja države blagostanja, ustavom propisane kočnice za veća zaduživanja države i geopolitičkih okolnosti. A upravo te okolnosti su dovele u pitanje dosadašnji model uspeha nemačke ekonomije, koji je bio zasnovan na četiri stuba:
Međutim, dešavanja minulih nekoliko godina su uticala da ova četiri stuba nemačkog ekonomskog uspeha ozbiljno napuknu ili se u potpunosti sruše.
Zbog ruske invazije na Ukrajinu, Nemačka je bila prinuđena da u potpunosti ostane bez jeftinog ruskog gasa, nafte i uglja, ali i da dramatično uveća trošenje novca kako na energente, tako i na odbranu. Pandemija virusa COVID-19 je na dve godine zaustavila priliv radne snage iz inostranstva, pritom je Nemačku dovela u situaciju da se uveri da proizvodnja kod kuće može i da joj stane, ako se dominantno oslanja na lanac dopremanja komponenti iz Kine.
Štaviše, zaoštravanje ekonomsko-trgovinskog hladnog rata između SAD i Kine uticalo je da Nemačka, s jedne strane, pokušava da balansira i zadrži prisustvo i privilegovan položaj na oba ova velika tržišta, a s druge da se s njima utrkuje u subvencijama koje daju korporacijama koje proizvode strateški važne komponente ili robu, poput čipova, litijumskih baterija i solarnih panela.
Posledice ovih tektonskih pomeranja zasad nisu tako katastrofične kako se previđalo pre dve godine, naročito po pitanju odvikavanja od jeftinog ruskog gasa. Prvi čovek hemijskog giganta BASF, Volfgang Grose-Entrup, je tada proricao krah nemačke privrede bez ruskog gasa, ali to se zasad nije dogodilo.
„Jeftini ruski energenti su bili osnova konkurentnosti naše industrije”, govorio je tada prvi čovek BASF-a, koji danas ubrzano premešta postrojenja u Kinu i druge zemlje gde je gas – jedna od glavnih sirovina hemijske industrije – jeftiniji.
Nemačka ekonomija je, prema preliminarni podacima, u prošloj godini skliznula u recesiju tako što se BDP smanjio za 0,3% u odnosu na prethodnu godinu, dok je inflacija iznosila 5,9%. To je druga najveća inflacija od ujedinjenja dve Nemačke, pri čemu je rekord od 6,9% zabeležen još 2022. godine.
Prve analize ukazuju da je najznačajniji pad investicija u građevinarstvu, a da je velika inflacija usporila privatnu potrošnju koja je uvek značajan podsticaj privredi. Prema oceni ekonomista, postoji strahovanje da bi pad mogao da se zabeleži i u ovoj godini – naročito zbog ustavom propisane kočnice za veće javno zaduživanje – koje bi zapravo moglo da omogući investicije u zaštitu klime i infrastrukturu.
Da je pogled nemačkih industrijalaca na budućnost poprilično mračan svedoči nedavno održan tradicionalni godišnji skup Federacije nemačke industrije, čiji je predsednik Zigfrid Rusvurm istakao da se zemlja suočava sa „brdom” narastajućih izazova, te da se povećava nestrpljenje i neizvesnost mnogih preduzetnika koji očekuju da se „političari konačno sistemski pozabave strukturnim reformama”.
Ističući da je sve više nemačkih kompanija, uključujući i preduzeća srednje veličine, zauzeto povlačenjem dela svojih profita iz Nemačke, Rusvurm je prisutnom kancelaru Olafu Šolcu ukazao da su kompanije sve više opterećene sa aktuelnim cenama struje, pozivajući vladu da ubrza procese planiranja, poboljša poreske uslove za investicije i „osećaj proporcije” prilikom donošenja propisa.
„Svako ko veruje da bi energetska tranzicija mogla da postane jezgro novog ekonomskog čuda potcenjuje činjenicu da investicije uglavnom samo zamenjuju postojeći kapital”, rekao je Rusvurm, dodajući da energetska tranzicija ne donosi dodatni ekonomski rast te da „Nemačka zaostaje u poređenju sa svetom”.
To, međutim, nije umanjilo kancelarov optimizam jer on očekuje da velika ulaganja u zaštitu klime dovedu do visokih stopa rasta, poput onih u vreme nemačkog ekonomskog čuda 1950-ih i 1960-ih godina prošlog veka. Prema rečima kancelara, mora se više raditi a manje pričati o horor-scenarijima, o pretnjama da gas i struja budu u potpunosti isključena kompanijama, o dubokoj recesiji i daljem rastu cena energenata.
„Nijedna od ovih prognoza se nije obistinila”, tvrdi socijaldemokratski kancelar i dodaje da je posle „neviđenih godina krize sa zaduživanjem bez presedana” dužnost vlade sada da „čvrsto vodi zemlju u budućnost”. Umesto da se nadaju olakšanju, kako kaže kancelar, kompanije sada imaju obaveze.
Vicekancelar i ministar ekonomije i zaštite klime Robert Habek takođe smatra da ne postoji strah od deindustrijalizacije, ali da će „transformacija privrede potrajati godinama”, te da „do 2030. predstoji snažna transformaciona faza”.
Kritičari – ne samo iz redova udruženja industrijalaca, već i brojnih sindikata i strukovnih udruženja – sve više ukazuju, pak, da je vlada više usmerena na ideološki zacrtane ciljeve, bez obzira na razorne posledice po privredu, sumnjajući pritom u dobronamernost, pa čak i stručnost kancelara i njegovih ministara.
Koliko je vicekancelaru iz redova Zelenih zapravo važno da se dokaže kao ministar za zaštitu klime a ne toliko i privrede, možda najslikovitije prikazuje njegov istup u prvim danima ove godine kada je slavodobitno saopštio da je studija utvrdila da je Nemačka u 2023. „zaista ozbiljno smanjila emisiju ugljen-dioksida”, te da je naročito po pitanju električne energije država na „veoma dobrom putu”. Kako je istakao, proizvodnja struje iz termoelektrana na ugalj je na istorijskom minimumu, a napreduje i ekspanzija obnovljivih izvora energije.
I dok je isticao da je to rezultat „predanog rada”, vicekancelar je prenebregao da kaže da je najniži nivo emisije ugljen-dioksida u poslednjih 70 godina u Nemačkoj zapravo rezultat krize i pada privredne aktivnosti kompanija koje su veliki energetski potrošači. Drugim rečima, Habek nije „predano radio” ni na zaštiti klime, niti na stvaranju uslova privredi da uspešno posluje.
Štaviše, insistirao je da se zatvore poslednje tri nuklearke, zbog čega je Nemačka morala ponovo da pokrene pojedine termoelektrane na ugalj, kao i da uvozi struje više nego ikada. A da apsurd bude veći, uvezena struja je uglavnom iz francuskih – nuklearki.
Posledica svega toga su visoki troškovi energenata sa kojima se bore svi potrošači, a naročito kompanije. Zbog toga ne čudi što se istopilo početno poverenje predstavnika nemačke industrije u Habeka, naročito što se industrijski neuspeh plasira kao svojevrsni uspeh u ekološkoj politici.
Međutim, ono što sve više ljuti industrijalce, sindikate i uopšte građane jeste to što im kancelar i ministri neprestano morališu, zamerajući im da nisu na visini važnosti tranzicije na zelene energetske izvore, pri čemu ne žele da priznaju sopstvene greške i konsultuje zainteresovane strane.
Može se čak reći da je upravo to razlog brojnosti štrajkova u Nemačkoj jer građani pune dve godine povodom rekordne inflacije, a naročito cena energenata, od ministara dobijaju savete poput onog kada je Džem Ozdemir – ministar poljoprivrede iz redova Zelenih – Nemcima poručivao da štede energiju tako što će jesti manje mesa, tuširati se tri puta nedeljno a ne svaki dan, kao i da zavrnu radijatore.
S druge strane, taj isti ministar nije ni pitan kada su kancelar Šolc, vicekancelar Habek i ministar finansija Kristijan Lindner u popunjavanju rupe u budžetu za 2024. jednim potezom ukinuli višedecenijske subvencije koje imaju poljoprivrednici.
Rezultat svega su veliki protesti poljoprivrednika, ali za sada se niko iz vlade nije izvinio što su u kreiranju budžeta pravno-finansijskom akrobatikom hteli da iz fonda predviđenog za ekstremne situacije novac prebace u Klimatski fond i neke redovne stavke u budžetu. Ustavni sud Nemačke je tu odluku proglasio neustavnom, ocenivši je kao kršenje ustavom propisane kočnice za veće zaduživanje države.
Javni dug Nemačke iznosi oko 64% BDP-a i ukoliko želi, nemačka vlada bi mogla da privremeno suspenduje kočnicu i zaduži se povoljnije nego druge zemlje. Ali takve odluke nema jer to podrazumeva kompromis između skupe klimatske agende Zelenih, fiskalnog konzervativizma liberala i države blagostanja koju bi trebalo da brane socijaldemokrate.
I kada se pogleda kako je pronađeno rešenje povodom rupe u budžetu od 60 milijardi evra, očigledno je da je najslabija karika upravo kancelar, jer se zapravo on lako odriče onih stavki u budžetu koje su decenijama bile simbol nemačke države blagostanja, odnosno socijalno-tržišne ekonomije na koju su Nemci bili toliko ponosni da su to čak i u sopstveni Ustav upisali.
Doduše, još od socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera se ta država blagostanja intenzivno kruni, a preraspodela u Nemačkoj je bila takva da su bogatiji dobijali sve više, a zaposleni tavorili sa primanjima ubeđeni da je štednja njihova nacionalna vrlina. Politika suzdržavanja od trošenja proteklih decenija zapravo je dovela do produbljivanja jaza između bogatih i siromašnih, ali i značajnog siromašenja srednje klase.
I taj koncept bi kod Nemaca još dugo potrajao da i dalje postoji finansijska i politička stabilnost. Da im se u brk nije nasmejao njihov najveći strah – visoka inflacija. Da inflacija nije pogurala kamatne stope na kredite nagore, dok cene stanova ne padaju već skaču jer je stanogradnja sve skuplja i sporija. Da se na sve to ne kalemi i odlazak bejbi-bum generacije u penziju, dok priliv stručnih doseljenika ne uspeva da popuni na stotine hiljada upražnjenih radnih mesta u zdravstvenoj zaštiti i brizi o deci i starima, ugostiteljstvu, zanatstvu, građevinarstvu…
U takvim okolnostima, Nemačkoj – ali i većini država Zapadne Evrope – potrebna je nova preraspodela. I novi model nemačkog ekonomskog uspeha. Novo privredno čudo.
A kada se pomene privredno čudo u Nemačkoj, neminovno se okrene pogled ka najjačoj privrednoj grani – automobilskoj industriji. Ona je, čini se, sada više deo problema nego deo rešenja. Predugo su šefovi najvećih nemačkih auto koncerna odmahivali rukom na novinarska pitanja da prokomentarišu pojavu kineskih i „Teslinih” električnih automobila.
Uljuljkani u državne subvencija na dizel gorivo i svesrdnu pomoć iz državne kase u svakoj krizi, nemački giganti su bili ubeđeni da „oni znaju da naprave auto” i da njih ne mogu da ugroze Ilon Mask ili kineska autoindustrija.
Međutim, vreme njihove arogancije ovih godina dolazi na naplatu, jer se evropska automobilska industrija – koja važi i za velikog poslodavca – sada suočava sa kineskom konkurencijom koja je toliko robotizovala proizvodnju da ima velike fabrike u kojima u jednoj smeni radi tek oko 40 radnika. Budući da su se Kinezi ranije preusmerili na proizvodnju električnih automobila, koji imaju upola manje delova nego klasični pa su jeftiniji za proizvodnju, sasvim je jasno da kinesko autoindustrija već ima jak prodor na evropsko tržište.
Kada se na to doda kinesko-američki „hladni rat” i američki pritisak da se Evropa „otkači” od ekonomske saradnje sa Kinom, nemačka autoindustrija je u nezavidnom položaju. Raskid sa Kinom je za Nemačku neprihvatljiv jer bi, osim „Folksvagena”, Dajmlera i „Be-em-vea”, pogodio još tri sektora nemačke privrede – sektor mašinskog inženjerstva, koji kroz mala i srednja preduzeća zapošljava oko 1,1 milion ljudi u Nemačkoj, potom hemijsku industriju, pre svega BASF koji zapošljava oko 118.000 radnika, i na kraju elektronsku industriju kao što je „Simens”.
Ova četiri industrijska sektora i dalje se čvrsto drže proizvodnje, investicija i tržišta u Kini, a nijedan kancelar do sada nije imao snage da im se u tome suprotstavi koliko god razni analitičari optužuju zvanični Berlin da povlači potpuno pogrešne geoekonomske i geopolitičke poteze. Uostalom, od tridesetak sirovina koje se ocenjuju kao „strateške”, dvadesetak se dominantno crpi u Kini. Čak i vicekancelar Habek priznaje da je po pitanju nekih sirovina nemačka zavisnost od Kine 100%, te da „ako bi Kina nestala kao tržište, neke nemačke industrije to ne bi preživele”.
Zbog toga ne čudi što nemačka industrija, naročito auto-giganti, nastoji da igra dvostruku igru – da uporedo enormno investira na američkom tržištu, a da se ne povlači sa kineskog. To, pak, ne rešava strukturni problem nemačke autoindustrije, što se vidi i iz toga što proizvođač autodelova ZF planira da otpusti najmanje 18.000 radnika, što je otprilike trećina od bezmalo 50.000 zaposlenih ove firme u Nemačkoj.
Ovaj najveći nemački dobavljač automobilske industrije, koji je u vlasništvu Fondacije Cepelin grada Fridrihshafena na jezeru Konstanc, najavljuje dubinsku transformaciju jer „tamo gde su nam bila dva zaposlena za sklapanje menjača, za električne motore potreban je samo jedan”.
Za sada je plan da najveći broj viška zaposlenih bude rešen kroz penzionisanje narednih godina, budući da je veliki broj zaposlenih stariji od 57 godina, ali je planirano i zatvaranje mnogih postrojenja. Pa će tako već na kraju ove godine biti zatvorena fabrika u Gelzenkirhenu na jugu zemlje, a krajem 2025. fabrika za proizvodnju amortizera u Ajtorfu na zapadu Nemačke.
I dok evropska štampa počinje da obnavlja staru frazu o tome kako je Nemačka „bolesnik Evrope”, predsednica Ekonomskog saveta nemačke vlade Monika Šnicer govori da „Nemačka nije evropski bolesnik, već evropski starac”.
Ali kako da taj starac nađe eliksir za svoju posustalu radnu moć? Vicekancelar Habek smatra da je za Nemačku „ogromna prilika” to što će „postepeno svoju socijalno tržišnu privredu razvijati u socio-ekološko tržišnu privredu”. Vlada očigledno smatra da će do novog privrednog čuda doći kroz subvencije investitora u proizvodnju strateški važne robe i komponenti koje doprinose zelenoj tranziciji, poput solarnih panela, poluprovodnika, kompjuterskih čipova i litijumskih baterija.
Suočena sa američkim subvencijama, Nemačka je krenula u trku za investitorima u ovoj oblasti, gde nastupa pravo javno cenkanje oko toga koliko će firma dobiti subvencija da bi planirana investicija bila na nemačkom tlu. Tako je američki gigant „Intel” izdejstvovao dobijanje 10 milijardi evra, a tajvanski gigant TSMC pet milijardi iz nemačke državne kase za izgradnju fabrika za proizvodnju čipova u Magdeburgu i Drezdenu.
Prema oceni Marsela Fračera, predsednika Nemačkog instituta za ekonomska istraživanja u Berlinu, Nemačka je svojim ekonomskim modelom sebe učinila podložnom za ucene. „Trka u subvencijama sa SAD ili sa Kinom je pogrešan put ka jačanju ka inovacijama i zaštiti klime, kao i osiguravanju poslovne klime”, ističe Fračer.
I dok ministar finansija insistira da nisu podložni ucenama, očigledno je da ni na vidiku nije neki simbol novog privrednog čuda, kao što je posle Drugog svetskog rata bio čuveni automobil „buba” koji je izlazio iz „Folksvagenovih” pogona. Stručnjaci su saglasni da je Nemačkoj potrebno „strukturno provetravanje”, te da dosadašnji model izvozno orijentisane ekonomije u aktuelnim okolnostima „ne radi”. Kako kažu, pad udela industrijske proizvodnje u nemačkoj ekonomiji je verovatno neizbežan.
„Nemačka vlada bi trebalo da prihvati transformaciju i podstakne njenu primenu, umesto što pokušava da konsoliduje status kvo”, ističe Fračer i dodaje da to „zahteva značajna javna ulaganja u infrastrukturu i obrazovanje, kao i pojednostavljenje propisa i birokratije”.
Ovaj eliksir za „nemačkog starca” neće biti tako jeftin ni jednostavan. A da stvar bude apsurdnija, sve to onemogućava godinama promovisana nemačka disciplina po pitanju zaduživanja. Naprosto, nemački starac preti da se udavi sopstvenim lekom.
I tu nema mnogo mesta za zlurado smejuljenje Srba. Jer kako je nedavno ukazao u jednom izveštaju Bečki institut za međunarodne ekonomske studije, nemačka recesija uvlači u krizu i zemlje dobavljače, koje su nekad prosperirale na investicijama nemačke industrije. Među njima će biti i Srbija i to ne samo zbog nemačkih investicija, već i zbog svoje velike dijaspore u Nemačkoj koja godišnje u maticu šalje više nego što ulože strani investitori.
Strah od budućnosti se širi Nemačkom. A u tom strahu najbolje prolaze populisti. U odsustvu ozbiljnih državnika.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS Oko
Naslovna fotografija: AFP via Getty Images
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Donald Low
Mort Laitner
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
Michael Kwet
visit website
