Godišnjica sudbonosne Kosovske bitke, na primer – uvek je važna i aktuelna – pogotovo ova 635. kada je položaj srpskog naroda u južnoj pokrajini sve teži, a moglo bi se reći i sudbina sve neizvesnija, u kontekstu svakodnevnog terora Kurtijevog režima oko Kosovske Mitrovice.
Da li onda drevni vidovdanski boj u tim uslovima ima značenje i nadahnuće za opstankom i otporom, kao što je imao na početku 20. veka? Iako su pritisci velikih sila sve snažniji, nekoliko manifestacija, poput plivanja za časni krst na Gazivodama na Bogojavljenje, pokazuje nam da je narodni duh još nesalomljen i da luča otpora i dalje tinja.
Ipak, pored ostalih zaokruženih godišnjica, čitav niz njih vezan je za sudbonosne momente iz istorije moderne (obnovljene) srpske države. Pogledajmo kako se samo u jednoj godini susreću i presecaju datumi srpskih vertikala:
U svakoj od navedenih godišnjica i jubileja krije se još čitav niz dramatičnih i višeslojnih događaja. Pogledajmo samo iskustva iz 1944. i Drugog svetskog rata. Na samom početku te godine (u januaru) održana je tzv. Bujanska konferencija oblasnog Narodnooslobodilačkog odbora Kosova i Metohije (nominalno dela jugoslovenske revolucionarne borbe, ali po sastavu i težnjama albanske ustanove), u kojoj su obznanjene težnje dela komunista da se ovaj deo Stare Srbije prisajedini Albaniji.
Kao odgovor na ovakve težnje – iz srpske perspektive nisu mnogo drugačije bile ni one nedavno proklamovane u Jajcu – krajem januara 1944. održan je i ravnogorski Svetosavski kongres u selu Ba. Predstavnici predratnih parlamentarnih stranaka, uz predsedavanje KPJ a tada predvodnika srpskih socijalista Živka Topalovića, raspravljali su o budućnosti posleratne Jugoslavije i saglasili se da ona treba da bude ustrojena kao ustavna, parlamentarna monarhija, sa federalnim unutrašnjim uređenjem.
Politički oslonac za takvu državu je, pre svega, tražen na Zapadu i u SAD, pa je masovno bombardovanje srpskih gradova od savezničke avijacije – uključujući i razaranje Beograda na Vaskrs – značilo veliko razočarenje za ravnogorce.
Već nekoliko meseci kasnije, usledila je Beogradska operacija, još jedan događaj koji bi trebalo valjano obeležiti: početak angažovanja snaga Crvene armije u Jugoslaviji, koji je doveo do sloma nemačke okupacione politike i oslobođenja Beograda nakon bezmalo 1.300 dana okupacije. Ali neposredno iza toga, dolazi i do masovnih hapšenja i streljanja političkih neistomišljenika KPJ, kako u prestonici, tako i u drugim gradovima Srbije. Do sada je popisano 211 masovnih grobnica iz 1944-1945.
Ako se uzmu u obzir i dugoročne posledice komunističke revolucije, na polju nacionalne politike, ali i ekonomije, kulture i drugih grana politike, moglo bi se reći da je 1944. i jedna od vododelnica srpske istorije. Kako je onda dostojno obeležiti, a da se uz to ne počini i gruba povreda istorijske istine?
U srpskoj istoriografiji postoji više različitih interpretacija događaja iz bliže istorije, koji se potom projektuju i u sadašnji trenutak. Naravno, istoriografija nije i ne može da bude jedan biro, u kom postoji jedinstveno mišljenje o svim dramatičnim epohama kroz koje je srpski narod prošao. I dobro je da je tako! Dok je bila jednoglasna – služila je Savezu komunista i KPJ i bila slepa na sva stradanja svog naroda, oko mnogo čega se razilazila – ali je bila složna u ćutanju o jamama nastalim i „od bratske ruke”, a i „u ime naroda”.
Danas postoji jedan njen pol – koji možda možemo nazvati ekstremno neobaveštenim istoričarima – jer je teško poverovati da neki od njih i dalje ostaju imuni na temu srpskih stradanja u 20. veku (ponekad ih i otvoreno negiraju ili podrugljivo govore na ovu temu), a pritom nisu slobodni umetnici, već kreiraju obrazovni proces generacija na našim fakultetima i institutima.
Kako drugačije objasniti fenomen profesorice, koja smatra da se autoritarizam u Srbiji može tolerisati ukoliko državni vrh prizna Kosovo kao nezavisnu republiku, ili pak one koje hrvatski „Jutarnji” vidi kao „najugledniju srbijansku povjesničarku”, a koja u interpretaciji ratova za jugoslovensko nasleđe, valjda kroz lapsus, preskoči „Oluju”, a atentat na Antu Pavelića kvalifikuje kao „krvnu osvetu”.
Ili pak profesora koji stoji na starim zaključcima nauke o numeričkim procenama Holokausta – ali za pitanje Jasenovca smatra da podleže reviziji; ili pak istraživača koji Dražu Mihailovića imenuje kao „ključnog čoveka kolaboracije u Srbiji”?
Kako ih drugačije videti nego kao ekstremno neinformisane, lenje za praćenje istoriografske produkcije i gluve za zaključke koji se ne uklapaju u njihova ideološka ubeđenja? U suprotnom, neko zlonameran mogao bi njihovo delovanje da okvalifikuje i kao antidržavno.
Sreća pa na kreiranje istorijske svesti ne utiču samo istoričari – iako se može argumentovati da je dominantan broj pripadnika ovog našeg esnafa izuzetno vredan, čestit i posvećen svom pozivu – mada možda nedovoljno vidljiv i društveno aktivan.
U rekonstrukciji prošlosti moguć je i poželjan i multidisciplinaran pristup, uz traženje odgovora i od psihologa, antropologa, sociologa, pravnika. Naravno, svojevrsna interpretacija, a i značaj za formiranje svesti o događajima, dolazi i od umetnika: porazmislimo samo koliko je o svesti o prirodi zločina u NDH u široj javnosti doprineo film Gage Antonijevića, a koliko radovi pojedinih akademika?
I koliko je pesma male Pavline Radovanović približila novoj generaciji devojčica i dečaka temu stradanja njihovih vršnjaka iz Drugog svetskog rata, pre nego mnogi zamoreni nastavnici? Možda bi aktivnija saradnja naučnika i umetnika, bar oko vitalnih pitanja, mogla da doprinese i boljem samorazumevanju?
Naposletku, za obeležavanje ključnih istorijskih jubileja koje nas čeka tokom 2024, neophodan je sluh i razumevanje političkih elita. Kako se taj problem razvija – videćemo već o Sretenju, kada budemo proslavljali 220 godina Karađorđevog podviga.
Nažalost, u nedavno prezentovanom programu „Skok u budućnost 2027.” nije bilo govora i o stvaranju nacionalnog narativa proisteklog iz istorijskih iskustava 20. veka. A to je neophodno jer na osnovu preseka, pouka i novih zaključaka iz 2024. možda treba trasirati i neke od daljih pravaca srpskog hoda ka budućnosti.
Možda bi u cilju sabornosti oko najvažnijih datuma iz naše moderne istorije i u vrhu SPC trebalo stvoriti nekakav odbor ili odeljenje koje bi se bavilo organizovanjem nacionalnih akademija? Valjda bi tako bilo predupređeno novo prećutkivanje godišnjice pobede na Kumanovu, i davanje prednosti jednoj pobedi nad Bugarima u odnosu na čitavo oslobođenje Stare Srbije.
Vraćajući se na pitanje zašto su baš jubileji koji se obeležavaju 2024. značajni, dajmo i jednu od mogućih interpretacija koje vrednosti formiraju srpski etos bez obzira na delovanje sila istorije. Iz 1804. proistekla je poruka da je borba za slobodu neodvojiva od izgradnje državnih institucija i nečega što bismo danas nazvali pravnom državom.
Možemo li danas uz najveću maštu da zamislimo kako neki predstavnik političke elite kažnjava svog rođaka, kao što je (ne nužno i načinom) činio Karađorđe sa svojim posrnulim bratom? Ali takvo opredeljenje – uz postepeno građenje meritokratije – dovelo je do toga da savremenici iz regiona tadašnju malu kraljevinu opisuju kao „Srbiju slobodiju”, u kojoj su zasnivali porodice, karijere, menjali prezimena i veroispovest.
Godina 1844, ma kako danas karakterisali Načertanije i ma koliko to bio jedan neformalni dokument, šalje poruku da je neophodno da političke elite promišljaju o dugoročnoj nacionalnoj strategiji. Prva godina Prvog svetskog rata, 1914, u najsažetijem tumačenju govori koliko je našim bliskim precima ideja slobode i nezavisnosti stajala visoko na lestvici vrednosti – čak i po cenu velikih ljudskih žrtava. Uz to, i da je ostvarivanje nacionalnih ciljeva moguće jedino uz podršku moćnih saveznika i pravilno birajući stranu istorije.
A 1934, i u godišnjici Balkanskog pakta i u godišnjici kraljeve smrti, da je značajno da Srbija ima regionalnu inicijativu, ali i koliko u tome treba biti oprezan budući da velike sile ideju „Balkan Balkancima” olako mogu da shvate kao opasnost u narušavanju njihovih imperijalnih ambicija.
O 1944. smo već govorili, ali će u pogledu izgradnje jedinstvenog nacionalnog narativa o antifašističkoj borbi biti neophodno ne preći osetljive i tanke granice koje razdvajaju oslobodilački rat srpskih partizana od njihove potonje zloupotrebe i suštinskog angažovanja protiv srpskih nacionalnih interesa. Ako među potomcima strasnih Dinaraca to ikada iko bude uspeo – treba mu dodeliti posebno priznanje.
Konačno, otpor agresiji iz 1999. s vremenom će se sve više pokazivati kao doslednost slobodarskim tradicijama i epskim vertikalama jednog naroda, potvrđivanje istorijskog referenduma iz 1389. u kojem odgovor na temu slobode, suvereniteta i odanosti zavetu uvek ostaje isti.
Neka ovakva promišljanja protiču uz uvažavanje svih imperijalnih, regionalnih i trećih viđenja, ali neka budu namenjena prvenstveno za „unutrašnju upotrebu”, homogenizaciju i revitalizaciju srpskog naroda.
„Veliki” su nam pokazali kako vide našu istorijsku ulogu u Parizu 2018, na proslavi stogodišnjice savezničke pobede u Prvom svetskom ratu, kada je protokolom Srbiji namenjeno mesto izvan zvanične tribine, a tzv. Kosovu (Hašimu Tačiju) središnje mesto u drugom redu. Sada je vreme da srpska pešadija ponovo prestigne francusku konjicu, makar figurativno. Uz sposobne starešine i hrabro ljudstvo, i to će biti moguće.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RT Balkan
Naslovna fotografija: globallookpress.com/Russell Gordon/DanitaDelimont
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
visit website
