Još uvek čuvamo pradedinu čitanku. Pomalo pohabanu, požutelih listova i prilično izlizanih korica – ali kao relikviju. Za četvrti razred osnovnih škola u Kraljevini Jugoslaviji, štampanu 1932. godine.
U kući je bilo i pljački i racija i premetačina, zub vremena pojeo je svašta od predmeta koji su se čuvali generacijama, ali čitanka je – čuvana kao sveta stvar – preostala. Porodična, emotivna vrednost ove knjige je nemerljiva: u njoj je moj predak pre 90 godina podvlačio rečenice i stihove, crtao svoje vinjete na marginama. Tu su i nevešti dečački potpisi njega i njegovih drugova, brata mu ubijenog 1945. godine. Ali, iznad svega ličnog, ova knjiga vredna je i zbog jasnog odgovora na pitanje: kako je izgledala srpska prosveta pre Drugog svetskog rata i kakve je svetonazore tadašnja čitanka pružala desetogodišnjim đacima.
Pismenost u Kraljevini Jugoslaviji sporo se širila – iako je država ulagala velike napore i izdvajala značajna sredstva za obnovu i unapređenje prosvetnog sistema. Broj učenika upisanih u škole u godinama posle Prvog svetskog rata bio je dvostruko uvećan, a školska mreža – za današnje uslove skromna, ali funkcionalna – razvijala se i u najudaljenijim planinskim selima. Zato je broj nepismenih građana Kraljevine u deceniji posle rata rapidno opadao: sa 51% (1921) na 44%. Ipak, u srpskim krajevima taj proces se odvijao sporije. U trenutku povezivanja čitanke 1931. u Smederevu je bilo preko polovine nepismenih, u Požarevcu preko 60%, a u Homolju tri četvrtine stanovništva nije znalo da čita i piše.
Država je ostala dosledna rešavanju ovog problema kao jednom od prioritetnih, pa su – kako zaključuje istoričar Ljubodrag Dimić – u predvečerju novog rata „prosvetne vlasti uspele da ka školi pokrenu značajniji deo za školu dorasle populacije”. I to samo petnaestak godina posle Velikog rata koji je razorio zemlju i uništio prosvetni kadar!
Autori čitanke iz Kraljevine Srbije, koja je bila u upotrebi i u jugoslovenskoj državi, bili su Ljub. M. Protić i Vlad. D. Stojanović. To da se nisu ni potpisali punim imenom deluje teško zamislivo u poređenju sa savremenim eminentnim stručnjacima, koji na koricama knjiga neretko ističu i svoja akademska zvanja. No njihova dela govorila su za sebe – što se vidi iz bogate biografije jednog od autora.
Ljubomir Protić (1866-1928), pedagog, rodom iz stare svešteničke porodice iz Azbukovice – živopisno nazvanog dela srpskog Podrinja – po završenoj učiteljskoj školi u Beogradu studirao je pedagogiju na prestižnim univerzitetima u Lajpcigu i Jeni. Kada se vratio u Srbiju, neumorno je (kao profesor, direktor, publicista) radio na reformi nastave i uvođenju novih pedagoških metoda u nacionalnu prosvetu. Smatrao je da škola nužno mora da bude vaspitno-prosvetna ustanova:
„Karakter ljudi se razlikuje zavisno od toga kakva su načela rada. Ako su ta načela istovremeno najviše moralne ideje – onda je karakter moralan. Hrišćanski moral je voditelj u karakteru ljudi. Moralni karakter je ideal kom se teži vaspitanjem u porodici, školi i u društvu. Za temelj razvoja moralnog karaktera kod mladih potreban je uticaj odraslih, što je dokaz neophodnosti potrebe za vaspitanjem”.
Sadržaj Protićeve i Stojanovićeve čitanke obuhvatao je nekoliko celina. U prvom razredu, dakle u vrlo ranoj fazi, đaci su izučavali teme vezane za svoj naraštaj, porodicu, okolinu, veru i običaje, da bi im se u drugom razredu pridodale i one koje su se ticale i naroda kom pripadaju, otadžbine, nacionalne istorije. Čitanka za četvrti razred osnovne škole započinjala je himnom i dve kratke zakletve. „Prva želja Srbinu” imala je dva jasna stiha: „Sini, sunce, da ogrejem ruke, da poteram po Kosovu Turke!”. A „Prva kletva” je sadržajem bila slična: „Ko ne vidi dugu i Kosovsku tugu, ne vid’la ga majka do suđenog danka”. U Kraljevini Jugoslaviji – kada je Kosovski zavet bio ispunjen – ovi i slični delovi bili su uklonjeni, ali je rodoljubivi naboj ostao prisutan – i nesmanjen.
Prvo poglavlje, pod nazivom „Srpstvo”, upoznavalo je školarce sa delom (pesmama i esejima) savremenih Prometeja: Čika Jove Zmaja, Ljube Nenadovića, Kaćanskog, Vuka Karadžića, Milana Đ. Milićevića i drugih. Tu je bio uvršten i čitav niz praktičnih saveta o čuvanju zdravlja, od Milana Jovanovića Batuta. Sa ove vremenske distance nezamislivo je da desetogodišnjaci upiju toliku količinu rodoljublja iz svojih čitanki: ovde se našla i „Srpska majka” i „Deda i unuk” od J. J. Zmaja (baš ovu pesmu učio me pradeda na svom krilu, uz prve lekcije o srpskoj istoriji), i pripovetka Za veru Sime Milutinovića Sarajlije i đerdan najlepših pesama Alekse Šantića.
Kroz izbor autora vidi se da se mnogo polagalo na rodoljublje, ali i na moral učenika, od kojih se zahtevalo da budu privrženi porodici, odani prijateljima, zahvalni precima. Narodne pripovetke kao „Kloni se inata”, „Pravda i krivda”, „Kućni kradljivac” trebalo je da na njih utiču u smislu stvaranja uzornog moralnog lika.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RT Balkan
Naslovna fotografija: Privatna arhiva/RT Balkan
BONUS VIDEO:
Iz stare srpske čitanke
11
0
03.01.2024
Još uvek čuvamo pradedinu čitanku. Pomalo pohabanu, požutelih listova i prilično izlizanih korica – ali kao relikviju. Za četvrti razred osnovnih škola u Kraljevini Jugoslaviji, štampanu 1932. godine.
U kući je bilo i pljački i racija i premetačina, zub vremena pojeo je svašta od predmeta koji su se čuvali generacijama, ali čitanka je – čuvana kao sveta stvar – preostala. Porodična, emotivna vrednost ove knjige je nemerljiva: u njoj je moj predak pre 90 godina podvlačio rečenice i stihove, crtao svoje vinjete na marginama. Tu su i nevešti dečački potpisi njega i njegovih drugova, brata mu ubijenog 1945. godine. Ali, iznad svega ličnog, ova knjiga vredna je i zbog jasnog odgovora na pitanje: kako je izgledala srpska prosveta pre Drugog svetskog rata i kakve je svetonazore tadašnja čitanka pružala desetogodišnjim đacima.
Pismenost u Kraljevini Jugoslaviji sporo se širila – iako je država ulagala velike napore i izdvajala značajna sredstva za obnovu i unapređenje prosvetnog sistema. Broj učenika upisanih u škole u godinama posle Prvog svetskog rata bio je dvostruko uvećan, a školska mreža – za današnje uslove skromna, ali funkcionalna – razvijala se i u najudaljenijim planinskim selima. Zato je broj nepismenih građana Kraljevine u deceniji posle rata rapidno opadao: sa 51%........
© Нови Стандард
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Andrew Mitrovica
Belen Fernandez
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
