Prvi deo teksta možete pročitati OVDE.

Početkom 1970-ih godina prošlog veka Jugoslaviju je potresala duboka politička i ekonomska kriza. Ova kriza bila je prvenstveno posledica neuspešno sprovedene „privredne reforme” i procesa dezintegracije države posle održanog Brionskog plenuma, ali je u sebi sadržala i odjek opštesvetskih kretanja 1968. godine. Demonstracije iz 1968. godine bile su događaj koji je ozbiljno doveo u pitanje legitimitet režima i Brozovu neograničenu vlast.

U fokusu pobunjene univerzitetske omladine bili su slogani koji su ukazivali na pojavu „crvene buržoazije”, socijalnih nejednakosti u društvu, problema nezaposlenosti, ali i pitanja o saradnji SFRJ sa Amerikom, koja je istovremeno vodila surovi rat u Vijetnamu. Iako tokom protesta nije dovođen u pitanje Titov autoritet, nema sumnje da su pomenute kritike bile adresirane na njegovo ime i raskalašni, faraonski način njegove vladavine.

Zbog toga su prve reakcije režima bile veoma nervozne, a upotreba sile protiv studenata u Beogradu još više je potkopala Brozovu diktaturu i pretila da se pretvori u dešavanja s nesagledivim posledicama. Otuda je Tito, juna 1968. godine, u jednom konfuznom obraćanju javnosti prihvatio studentske zahteve i tako dobio na vremenu da aktivira mehanizme očuvanja neograničene vlasti.

Svestan krize legitimiteta na unutrašnjem planu, Broz je ovaj problem pokušao da nadomesti svojevrsnom spoljnopolitičkom ofanzivom u okviru Pokreta Nesvrstanih. U tom trenutku dragocenu pomoć su mu pružili SAD i Vatikan, između ostalog, i organizacijom susreta na najvišem novou. Tako je SFRJ u jesen 1970. godine posetio američki predsednik Ričard Nikson. Da je ova poseta temeljno pripremana svedoči i jedan zanimljiv dokument. Reč je o pismu koje je predsedniku SAD uputio Henri Kisindžer, a koje sadrži niz preciznih instrukcija o tome na koji način bi Nikson trebalo da razgovara sa Titom.

Iz sadržaja ovog dokumenta koji je deklasifikovan (sajt Fondacije Ričard Nikson) uočljivo je da je Vašington već tada razmatrao moguću tragičnu sudbinu SFRJ posle Titove smrti. Kisindžerove instrukcije sadržale su i dozu ironije prema Pokretu Nesvrstanih i ulozi Jugoslavije u njemu.

Na nekoliko mesta ove instrukcije Kisindžer napominje: „U preovlađujućem jugoslovenskom životu i politici tokom 25 godina on (Tito) je često težio da svojoj zemlji dodeli ulogu sasvim nesrazmernu njenoj veličini, položaju i mogućnostima”, ili da je „u nekim aspektima uspeo da sebe učini uzorom za druge komuniste (mada manje nego što je želeo i manje no što se Moskva bojala)”, kao i da su „njegov nesvrstani svet i njegove konferencije izgleda dostigle nešto koherentnosti i snage”. Budući američki državni sekretar ipak nije propustio ni da naglasi „vajnu nesvrstanu ulogu Jugoslavije, kao i da je to deo luksuza koji zavisi od američke moći”. Kisindžer je kao moguću osetljivu temu u razgovorima pomenuo Niksonovu prethodnu posetu Šestoj floti, iako „Tito zna koja je njena važnost za njegovu sopstvenu bezbednost”.

Inače, Niksonova poseta Jugoslaviji okončana je u Zagrebu uz njegov skandalozni usklik „živela Hrvatska”, što se tumačilo kao direktna podrška hrvatskom nacionalističkom pokretu. Ovaj neprijatan detalj tokom Niksonovog boravka je cenzurisan u jugoslovenskim medijima, ali je nagoveštavao postepenu promenu američke politike prema SFRJ, koja će uslediti posle nekoliko godina.

Već u martu 1971. godine Tito se susreo s papom Pavlom VI. Za razliku od Niksonove posete, koja je odražavala izvesne američke dileme u vezi s budućnošću Jugoslavije, poseta poglavaru........

© Нови Стандард