Njegovo Preosveštenstvo Mitropolit bački dr Irinej Bulović učinio nam je čast da, u skladu s vrednom dugogodišnjom tradicijom našeg lista, i ove godine, u susret Božiću, u razgovoru s Pečatovim osnivačem, predoči svoja promišljanja, razumevanje i vrednovanje aktuelnih prilika i događanja u svetu i kod nas. Budući da niz aktuelnih događaja čine umesnim zaključak da je svet, kako i naš sagovornik napominje, „na istorijskoj raskrsnici, sudbonosnoj za čitavo čovečanstvo“, ovde rečena razmišljanja i iskazi imaju posebnu vrednost, u ponekom domašaju i istorijski značaj.

Poštovani Vladiko, uvaženi prijatelju, u minulim godinama – a reč je o bezmalo deceniji i po – naših tradicionalnih razgovora o Božiću, nebrojene su duhovne, društveno-političke, državničke, kulturne i životne teme bile okosnica Vaših promišljanja i odgovora na postavljena pitanja i aktuelne povode. Teško da bismo danas mogli pomenuti neku važnu društvenu, crkvenu i političku temu, a da je u godinama za nama Vi već niste pažljivo analizirali pred Pečatovim čitaocima. Ponovićemo, stoga ranije postavljano, a još uvek nerazrešeno pitanje iz prethodnih razgovora: gde smo danas, koliko su naše upravljačke, duhovne i intelektualne elite dorasle geopolitičkom haosu u kojem se moćne američkocentrične elite opiru slabljenju unipolarnog sveta, i jačanju njegovih alternativa? Kojoj se strani sveta, kao država i društvo, svakako i kao i pojedinci, moramo danas okrenuti, kome verovati, šta uvažavati, za šta se boriti?
– I ja se radujem, i Bogu sam blagodaran, što i ove godine, uprkos apokaliptičkoj atmosferi naših dana i na svetskoj i na domaćoj sceni, možemo da nastavimo bratski dijalog o raznim pitanjima, čiji je zajednički imenitelj pitanje svih pitanja: biti ili ne biti (Šekspir), to jest život ili smrt (Šekspir u prevodu Laze Kostića).

Dozvolite mi, prijatelju, – i više od toga, po Bogu i rodu brate, – da u ovom kontekstu citiram bogonadahnute reči Otkrivenja, poslednje knjige Svetoga Pisma, uz napomenu da one, bar po mome shvatanju i tumačenju, ne govore manje o nama, ovde i danas, svugde i vazda, nego što govore o savremenicima i sapatnicima njenoga svetoga pisca, a govore – proročki, ali i istorijski – o „četiri konjanika“ Apokalipse, a to su konjanik na konju belom koji „nastupi pobeđujući i da pobedi“ (Otkr. 6, 2), konjanik na konju riđem kome „se dade da uzme mir sa zemlje, te da se ljudi međusobno kolju“ (Otkr. 6, 4), konjanik na konju vranom koji „imađaše merila u ruci svojoj“ sa porukom „mera pšenice za dinar…“ (Otkr. 6, 6) i konjanik na konju sivom „kome je ime Smrt“, za kojim „ide pakao“, i ima vlast „da ubija mačem, i glađu, i pomorom, i zverinjem zemaljskim“ (Otkr. 6, 8).

Tri zlokobna apokaliptička jahača, Rat, Glad i Smrt, galopiraju planetom Zemljom uzduž i popreko, a prete i zemlji Srbiji, kao i ostalim zemljama i krajinama u kojima se kroz istoriju održao, i još se drži i držaće se, naš mnogostradalni narod. Po pravilu su dobro maskirani i sakriveni pod raznim, obično vrlo milozvučnim i zavodljivim imenima i pseudonimima, ali ipak ne mogu izmaći pogledu čoveka koji je iole duhovno okat, odnosno koji nije dobrovoljno izabrao da bude duhovno slep.

Prvog jahača, međutim, pisac Knjige Otkrivenja opisuje kao Pobednika na belom konju. Taj Pobednik nad silama zla i smrti, koje imaju „cara nad sobom, anđela bezdana, kome je ime na jevrejskom Avadon, a na grčkom Apolion“ (Otkr. 9, 11; dodajem: i na srpskom Uništitelj), po ovoj svetoj proročkoj knjizi i po veri Crkve nije niko drugi do Bogočovek Isus Hristos, Spasitelj sveta i čoveka, Jagnje Božje (vidi Otkr. 7, 10; 12, 11; 14, 1 i 10; 15, 3; 21, 9 i 23), Verni i Istiniti Koji sedi na belom konju pravde i pobede (Otkr. 19, 11), Logos Božji ili Reč Božja (19, 13), Car careva i Gospodar gospodarâ (19, 16), Alfa i Omega, Prvi i Poslednji, Početak i Svršetak (21, 6 i 13). Ali Njega, Gospoda, Jedinoga Čovekoljupca, Nadu našu, većina naših savremenika – pa, na našu opštu žalost i sramotu, i jedan broj Njegovih vernika, naše braće i sestara po veri, nadi i ljubavi – ili ne vidi ili Ga tek nazire, zaboravljajući ili prenebregavajući Njegovu nelažnu reč: „…Budite hrabri, ja sam pobedio svet“ (Jov. 16, 33).

U svetlu rečenog – a polazeći od naše suštinski zajedničke pozicije, ontološke, egzistencijalne i kakve god, ali ni pod tačkom razno ideološke ili dnevnopolitičke, ne dao Bog – moram naglasiti da se, otkako „mrčim divit i hartiju“, nikada, ni jedan jedini put, nisam oglasio sa političkog stanovišta (o partijskom, koje apsolutno ignorišem, da i ne govorim!) nego da sam svagda istupao pred javnošću kao sveštenoslužitelj i skromni pastir Crkve, njoj služeći po svojoj moći, a ne služeći se njome u lične svrhe, ulažući napor da iznesem ono što ona uči i dela, a ne ono što nekom godi ili što nekima „češe uši“ u funkciji medijske popularnosti, spontane (koja je retka) ili naručene i organizovane (koja je najčešća).

Samo pod ovom prizmom ili u ovom „ključu“ valja razumeti i moj odgovor na Vaše prvo pitanje, kao, uostalom, i sve naše višegodišnje razgovore na goruće društvene procese i civilizacijske izazove naših dana, a oni su, u to ne sumnjam, „dani zli“ (Ef. 5, 16).

Naša promišljanja su zajednička. Zapravo, Vi, poštovani prijatelju, otvarajući pojedine teme, godinama trasirate put našem zajedničkom promišljanju. Po mnogim pitanjima smo jednomišljenici, ali bilo je i slučajeva kada smo možda imali i različite stavove i viđenja, bar u detaljima i nijansama. U neku ruku je to slučaj i sa ovim Vašim pitanjem, inače stalno aktuelnim.

Dinamika političkog života, koju s pravom nazivate geopolitičkim haosom, dovela je poslednjih dana do potpunog „kopernikanskog obrta“ u svetskoj politici. Ono što je donedavno važilo bez ostatka, a to je američko opiranje multipolarizmu, više ne važi. Tek objavljena Američka strategija nacionalne bezbednosti ruši osnovne pretpostavke poretka koji je nastao posle rušenja Berlinskog zida.

Za početak, primera radi, navodim samo tri njene teze: svet jeste multipolaran, liberalizam kao doktrina više ne važi, Rusija nije ultimativni neprijatelj. Prošle godine u ovo doba smo, sećate se, doduše „u rukavicama“, davali umereno optimističke prognoze u odnosu na politiku američkog predsednika. Predlažem da, po ovom pitanju, ostanemo oprezni, po mogućstvu i mudri, ali ne možemo da ne konstatujemo da mnogo toga što smo obojica snažno kritikovali minulih godina kritički sagledava i tek objavljeni dokument o američkoj bezbednosnoj politici, makar u verziji koja do nas stiže kroz medije.

Mada su okviri takve politike bili nesumnjivo naznačeni u protekloj godini, činjenica da je ona kod evropskih elita, tačnije pseudoelita, izazvala efekat eksplozije bombe u dnevnoj sobi govori da Sjedinjene Države, i u poziciji makar proklamovanog odustajanja od ofanzivne politike, predstavljaju supersilu od koje umnogome zavise svi drugi.

Ako smo nas dvojica mogli, pre godinu dana, da uočimo ili bar naslutimo da se svetska politika menja i u kom smeru se menja, svakako su to pre nas i bolje od nas konstatovale i naše upravljačke elite. Verujem da je – uprkos haosu koji je izazivan da potpuno dezorijentiše narod i da produbi stare i iskopa nove podele – spoljnopolitička orijentacija Srbije u osnovi uspela da se uskladi sa ovim promenama. Ipak, neka kadrovska rešenja koja se odnose na osetljiva područja i neki politički potezi navode na utisak o briselskoj agendi. Zašto, nekome je možda i jasno; meni nije.

Istovremeno pak neke druge odluke i postupci ukazuju na privrženost naše države tradicionalnoj liniji neprihvatanja briselskih uslova i ultimatuma po ključnim tačkama kao što su nepriznavanje statusa države otetom Kosovu i Metohiji, otpor naporima nelegitimnog i nelegalnog BiH-gaulajtera i njegovih pokrovitelja da faktički ukinu Republiku Srpsku, nepristajanje na sankcije Rusiji, antirusku histeriju i ratobornu retoriku onih koji nisu izvukli nikakvu pouku i poruku iz istorije pohodâ na Rusiju, starijih (švedski, poljsko-litvanski) i novijih (Napoleonov, Hitlerov), i drugo.

Tek objavljena Američka strategija nacionalne bezbednosti ruši osnovne pretpostavke poretka koji je nastao posle rušenja Berlinskog zida

Ja nemam mnogo informacijâ (pritom ne verujem previše medijskim informacijama u doba „postistine“ i hibridnog vojevanja), nisam, kako rekoh, politički komentator ni umišljeni „analitičar“, ali ću se, evo, osmeliti da lakonski iznesem svoje skromno viđenje. Mislim da Srbija treba i mora da se dosledno, najdoslednije, drži vojne neutralnosti, ali da ne treba, ne mora i, na kraju krajeva, ne može biti neutralna duhovno, kulturološki i civilizacijski.

Duhovno, srpski narod se od vremena primanja i usvajanja pravoslavnoga hrišćanstva odlikuje svojom trajnom i istrajnom orijentacijom ka „Istoku sa visine“ (Luk. 1, 78), okrenutošću ili usmerenošću prema tom Istoku i prema svetlosti koja od Njega dolazi (drevna je mudrost: ex Oriente lux, „sa Istoka dolazi svetlost“; i sama reč orijentacija, izvedena od imenice orijent, ukazuje nam na ovu istinu).

Ovaj izraz, „Istok sa visine“, jeste, kao što znamo, jedno od najlepših biblijskih imena Gospoda Isusa Hrista, inspirisano rečima proroka Isaije (60, 1). Duhovno, dakle, mi nismo opredeljeni za Istok u svoj njegovoj širini i raznolikosti jer on nije samo hrišćanski u pravoslavnom izdanju ni samo muslimanski, gde, pored razlikâ, imamo i ne malo dodirnih tačaka, već i hinduistički, budistički, konfučijanski, šintoistički… gde dodirne tačke nalazimo, ako ih nalazimo, tek u promilima.

Nismo ni za Zapad, sa kojim smo u prvom hrišćanskom hiljadugodištu bili zajedno, u stvari jedno, u jednoj Crkvi, zatim vekovima naporedo, jedni pored drugih, kao pravoslavni, rimokatolici i protestanti, a danas smo, nažalost, svi hrišćanska manjina na donedavno posthrišćanskom, a danas, sve više i više, antihrišćanskom Zapadu.

U ovom kontekstu, mi smo „iznad Istoka i Zapada“, prema premudrim rečima svetoga Vladike Nikolaja: nismo ni „Istok na Zapadu“ ni „Zapad na Istoku“, kako glasi apokrifna književna formulacija, po „umetničkoj slobodi“ pripisana Stefanu Nemanji, koju on nikad nije izgovorio, a koju neupućeni i neznaveni smatraju autentičnom.

Mi zapravo – duhovno, a zatim i kulturološki, civilizacijski, što znači i istorijski – pripadamo pravoslavnom Istoku, a ne savremenom Zapadu koji se ni u teoriji ni u praksi više ne........

© Нови Стандард