Do pojave ovog teksta trebalo bi da se završe sve formalnosti i da konačno bude pripremljeno sve za održavanje popisa u Crnoj Gori. On bi trebalo da počne prvog decembra i da se okonča petnaestog (popis je naknadno odložen za treći decembar; prim N.S). Formalni razlog za odlaganje za mesec dana bilo je nezadovoljstvo nove opozicije određenim proceduralnim pitanjima. No, suštinski svima je jasno da se popis odlaže godinama jer su procene da će Srba biti previše! Dakle, osnovni zahtev je bio da se sačeka da opadne broj ljudi koji planiraju da se izjasne kao Srbi ili – što je bio zahtev čitave dukljanske strukture – da se iz popisnog materijala isključe sva takozvana identitetska pitanja – pre svega: nacionalna pripadnost, jezik kojim se govori i konfesionalna pripadnost.
Neupućen čitalac može biti prilično šokiran činjenicom da se nešto što bi trebalo da bude elementarna birokratska i statistička procedura pretvara u fundamentalno političko pitanje. Međutim, oni koji prate ove stvari, ali i jurisprudenciju Evropskog suda za ljudska prava, nimalo nisu iznenađeni jer je na Balkanu pitanje popisa postalo prvorazredno političko, pa i geopolitičko pitanje. Zašto? Jednostavno, u multinacionalnim državama kao što su Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i Crna Gora popisni rezultati bi morali da budu osnova za ustavno i zakonsko definisanje prirode države i prava pojedinih zajednica. Setimo se koliki je značaj pitanja da li Srba u Vukovaru ima trećinu ili manje od toga: od toga je trebalo da zavisi da li će u skladu sa zakonima Hrvatske Srbi dobiti pravo da se naziv mesta i institucija istakne i na srpskom, dakle ćiriličnom pismu. To je dovelo do čuvenog čekićanja ćirilice i odbijanja institucija da primene zakon. No, kad je na sledećem popisu broj Srba spušten ispod potrebne kvote – pitanje je skinuto s dnevnog reda.
Otud u BiH ne postoji relevantan popis nego svaki entitet vodi svoju statistiku, dok je u Severnoj Makedoniji to predmet ozbiljnih sporova. Još jedna stvar koju smo uočili jeste da su manje-više svi popisi u regionu neverodostojni. Svi su radili prebrojavanje stvarnih ljudi do jednog trenutka – a onda su uvodili „novu metodologiju” poput procena, upoređivanja, tendencija i tako dalje, čime su dodavali još po nekoliko stotina hiljada ljudi na ono što je stvarno prebrojano. Ima i fantastičnih primera kao što je statistički zavod naše južne pokrajine Kosova i Metohije koji kao prirodni priraštaj vodi i decu iseljenika koji žive po Evropi i Americi! U Hrvatskoj je nominalno upisano 3,8 miliona ljudi iako njihovi demografi tvrde da realno nema više od tri miliona. Hrvatska uz to sada ima veći broj registrovanih birača nego stanovnika.
Kada je o Crnoj Gori reč – situacija postaje vrlo složena – iako se radi o najmanjem entitetu na Balkanu. Složenost dolazi od izvanredno važnog položaja ove male države, kao i od posledica identitetskog inženjeringa koji je ceo vek unošen sa strane. Manjinsko stanovništvo čini oko 20% i ono uopšte nije sporno. Zaživela je podela unutar muslimanskog korpusa na manji broj onih koji se izjašnjavaju kao pripadnici Bošnjačke zajednice i veći broj koji je zadržao jugoslovensku kategoriju „Muslimana” sa velikim M. Uz pet posto Albanaca i po jedan posto Hrvata i Roma dobijamo manjinsku sliku. Problem nastaje u vezi sa sada već dubokom podelom unutar pravoslavnog korpusa koji čini malo više od tri četvrtine populacije.
Da sumiramo prethodne decenije: Đukanovićev režim je započeo ozbiljan identitetski inženjering, kojim je nastojao da nekada čisto srpsko stanovništvo – u kome je odrednica „Crnogorac” označavala regionalnu pripadnost – redefiniše u nacionalnu kategoriju, odnosno još jedan novi etnos koji bi se definisao kao nesrpski. Ovo je uključivalo, ne samo nove simbole, Sekulinu himnu, već i uvođenje tzv. crnogorskog jezika, prelazak na latinicu, dodavanje još dva izmišljena slova (koje niko ni ne koristi) i kao vrhunac – pokušaj da se napravi tzv. crnogorska pravoslavna crkva. Kako je Đukanović posle referenduma rekao: „Dobili smo državu, sad treba da dobijemo narod.”
Međutim, ovaj neodukljanski projekat – zahvaljujući borbi poštenih i hrabrih ljudi u Crnoj Gori – nije zaživeo niti pobedio. Uprkos tome što je ideolog DPS-a, Miško Vuković, govorio da tamo žive samo „politički Srbi”, a profesor Darmanović javno proklamovao cilj da se broj Srba svede na ispod 20% – bar 30% stanovništva je i u najtežim trenucima kada su od Srba hteli da naprave socijalnu kategoriju – ostao čvrst i postojan. I konačno, 2020. i 2023. dočekali smo pad duboko antisrpskog režima, što je značilo i konačni kraj vladavine komunista od 1945. Crna Gora je danas zemlja u kojoj se lakše diše i u kojoj će ovo biti prvi slobodan i demokratski popis u kome će ljudi slobodno i bez straha moći da iskažu svoju nacionalnu pripadnost, da kažu da kao i njihovi đedovi govore srpskim jezikom i pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kao što smo govorili – što Crna Gora bude demokratskija to će naravno više biti i srpskija.
Krenulo se konačno i sa legitimnim kampanjama kojima se ljudi ohrabruju da se slobodno izjasne. To je, naravno, i prilika da i ostali pripadnici srpskog naroda u Srbiji, Srpskoj i svuda po svetu iskažu solidarnost s našom braćom u Crnoj Gori i da im poželimo što bolji rezultat na popisu. On će pokazati da je Crna Gora i dalje srpska država!
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Politika
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Boris Pejovic
BONUS VIDEO:
Popis u Crnoj Gori, konačno
7
0
30.11.2023
Do pojave ovog teksta trebalo bi da se završe sve formalnosti i da konačno bude pripremljeno sve za održavanje popisa u Crnoj Gori. On bi trebalo da počne prvog decembra i da se okonča petnaestog (popis je naknadno odložen za treći decembar; prim N.S). Formalni razlog za odlaganje za mesec dana bilo je nezadovoljstvo nove opozicije određenim proceduralnim pitanjima. No, suštinski svima je jasno da se popis odlaže godinama jer su procene da će Srba biti previše! Dakle, osnovni zahtev je bio da se sačeka da opadne broj ljudi koji planiraju da se izjasne kao Srbi ili – što je bio zahtev čitave dukljanske strukture – da se iz popisnog materijala isključe sva takozvana identitetska pitanja – pre svega: nacionalna pripadnost, jezik kojim se govori i konfesionalna pripadnost.
Neupućen čitalac može biti prilično šokiran činjenicom da se nešto što bi trebalo da bude elementarna birokratska i statistička procedura pretvara u fundamentalno političko pitanje. Međutim, oni koji prate ove stvari, ali i jurisprudenciju Evropskog suda za ljudska prava, nimalo nisu iznenađeni jer je na Balkanu pitanje popisa postalo prvorazredno političko, pa i geopolitičko pitanje. Zašto? Jednostavno, u multinacionalnim državama kao što su Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i Crna Gora popisni rezultati bi morali da budu osnova za ustavno i zakonsko definisanje prirode države i prava pojedinih........
© Нови Стандард
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
