Drugog dana Božića srela sam svog poznanika Dejana Stolića iz sela Godance u opštini Štimlje, koji kao raseljeno lice živi u Starom Gracku kod Lipljana. Nakon čestitanja praznika – kao da je jedva čekao – pitao me je: „Možeš li da pogodiš gde sam bio po Badnjak?“ Nabrojah nekoliko mesta gde Srbi iz Lipljana i nekoliko okolnih sela obično seku hrast uoči Božića, ali nisam pogodila.

„Bio sam u šumi nedaleko od Godanca. Tamo gde smo do 1999. godine sekli badnjak. Sa badnjakom u autu, prvi put posle skoro 27 godina prošao sam svojim selom“, rekao mi je uz osmeh, i dalje sav ushićen zbog toga. Pitala sam da li ga je neko od starih komšija Albanca video i odgovorio je potvrdno. „Kiša je padala, otuda i manje ljudi na ulici, ali javio sam se komšiji koji je bio zatečen“, rekao mi je.

Razgovarali smo i o drugim temama, ali smo se nekoliko puta vraćali na Badnji dan i njegovu odluku da baš tamo ode. „Ne znam, tako mi je došlo. Kao da mi je neko rekao da idem u Godance. Ne mogu da objasnim. Pozvao sam dvojicu drugara, rekao im gde idemo, i jednostavno smo otišli. Nije bilo straha, ničega. Vodila me je želja, Gospod, eto“, kaže mi.

(Stoliće iz Godanca pominjala sam u tekstu od pre 13 godina u kontekstu toga da je jedan od njih, Mića, kidnapovan. To je Dejanov rođeni brat, i u trenutku kada su ga albanski krvnici oteli  (u junu 1999. godine), imao je samo 18 godina. Oni ni danas o njemu ne znaju ništa. Žive sa vešću koju im je preneo komšija Albanac nekoliko dana posle kidnapovanja, a to je da je čuo kako su Mići izvadili srce. U tom trenutku, svega nekoliko dana pre njihovog proterivanja iz sela, Stolići su mislili da im je to rekao da bi ih dodatno uplašio, tumačili su to kao vid pritiska. Tek sa otkrivanjem Žute kuće, shvatili su da je govorio istinu. Od tada žive sa tim gorkim saznanjem, ali i činjenicom da je upravo to njihove roditelje pre vremena oteralo u grob.)

„Sada će Albanci u Godancu misliti da si došao nešto da im poručiš. Kazaće da Srbi nešto znaju čim si selom prošao, i to sa badnjakom“, kažem mu. Odgovara da mu to nije bila namera. „Nisam na to ni pomislio. Samo sam čistog obraza prošao kroz selo u kojem sam rođen. Ništa loše nikome nismo učinili, zašto da ne odem i prođem ulicama koje i meni pripadaju“, kazao mi je sa tugom, jer se setio Miće.

Nekako sam još pod utiskom tog našeg razgovora. Razmišljam, sigurno su se i Albanci u Godancu setili Miće, kada se proširila vest da je jedan od Stolića viđen kako selom prolazi, barem oni stariji da mlađima ispričaju. Takvi su oni. Bez obzira što je toliko vremena prošlo znaju da pamtimo, i pričaće o tome.

Nekako se prešla ta granica straha. Mislim, nije on nestao, već smo naučili da živimo sa njim kao sastavnim delom svog života

Poput Dejana koji je uzeo ključeve od auta i sa drugovima otišao u rodno........

© Нови Стандард