Usred sukobljavanja sa Zapadom, Moskva se suočava sa gorućom potrebom da preispita svoj pristup uspostavljanju saveza. U ovom članku obrazlaže se kako da Rusija preuredi svoje veze na osnovu ekonomskog i strateškog pragmatizma. Uzimajući u obzir rastuće tenzije, Rusija sada prioritizuje otpornost spram zapadnog pritiska, koji se velikim delom zasniva na finansijskim i tehnološkim sankcijama. Ruski partneri koji daju doprinos njenoj otpornosti u odnosu na zapadne sankcije dobijaju povlašćeni status čak i kada ne ispunjavaju formalne kriterijume za savezništvo. Stoga, Moskva bi trebalo da neguje nisko profilisane veze koje omogućavaju suprotstavljanje sankcijama.
U međuvremenu, izgledi za oružani sukob sa Sjedinjenim Državama i NATO nameću da se promišlja o savezima koji bi mogli da ojačaju rusku sposobnost konvencionalnog odvraćanja. Formalizovanje odbrambenih obaveza sa Kinom postaje važan preduslov za suprotstavljanje sve bezobzirnijem zapadnom pritisku. Tradicionalni kontraargument protiv rusko-kineskog savezništva deluje prevaziđeno sada kada su SAD direktno označile Rusiju i Kinu kao neprijatelje, i otvoreno proširuju svoje vojno prisustvo na njihovim granicama, ubrzavaju pojačavanje vojnih snaga i mobilišu svoje saveznike. Za Rusiju, savezništvo sa Kinom bi umanjilo važnost oslanjanja na pretnju nuklearnom odmazdom i povećalo bi fleksibilnost raspoloživih mogućnosti odvraćanja.
***
Šezdesetih godina prošlog veka, začetnik strategijskih istraživanja, Džordž Liska, napisao je: „Nemoguće je govoriti o međunarodnim odnosima bez pozivanja na savezništva; te dve teme često se mogu poistovetiti” (Liska, 1962, str. 3). Od okončanja Hladnog rata, rasprava u vezi sa savezništvima se usredsredila gotovo isključivo na mrežu vojnih veza predvođenih SAD, bez posvećivanja dovoljne pažnje približavanju između drugih sila. Ova izobličena perspektiva postala je posebno zabrinjavajuća kako se Rusija suočavala sa gorućom potrebom da preispita svoj pristup stvaranju saveza usred sukobljavanja sa Zapadom.
Ruski istorijat pokazuje labavost pojma savezništva. Tradicionalni pristup definiše savez kao „obećanje uzajamne vojne pomoći dve ili više suverenih država” (Wolfers, 1968, str. 268). Međutim, vojna podrška nije ni jedini a ponekad ni glavni doprinos koji se očekuje od saveznika. Mnogi asimetrični savezi oslanjaju se prevashodno na iskazivanje političke lojalnosti i poštovanja, a ne na praktičnu pomoć.
Uzimajući u obzir rastuće tenzije, Rusija prioritizuje otpornost na zapadni pritisak, koji se u velikoj meri oslanja na finansijske i tehnološke sankcije. Ruski partneri koji doprinose njenoj otpornosti na sankcije zaslužuju povlašćeni status kao saveznici, čak i ukoliko ne ispunjavaju formalne kriterijume. U međuvremenu, izgledi oružanog sukoba sa SAD dovode do promišljanja o savezima koji bi ojačali rusku sposobnost konvencionalnog odvraćanja. U ovom tekstu pokušaćemo da dokažemo da za Moskvu postoji potreba ka građenju savezništava, uzevši u obzir njene prethodne vojne obaveze.
Izreka koja se pripisuje caru Aleksandru III kaže da su jedini saveznici koje Rusija ima njena vojska i mornarica (Romanov, 2010, str. 75). Međutim, to teško da se može dovesti u saglasje sa istorijskim činjenicama. Tokom više vekova, ruski vladari su bili uključeni u složene diplomatske manevre, formirajući i privremene koalicije i dugotrajna savezništva. Sam Aleksandar III je inicirao sklapanje francusko-ruske konvencije koja je predviđala uzajamnu pomoć u slučaju rata sa Nemačkom (Military Convention, 1952, str. 281-282).
Tokom 1930-ih godina, SSSR je snažno nastojao da stvori široku evropsku koaliciju protiv nacista. U Drugom svetskom ratu, borili smo se zajedno uz zapadne sile. Moskva je težila da očuva ovo savezništvo čak i nakon rata, održavajući uzajamne odbrambene sporazume sa Britanijom i Francuskom do 1955, dugo posle stvaranja NATO pakta (Decree, 1955a, 1955b). Posledično, SSSR je izgradio mrežu saveza sa narodnim demokratijama i socijalistički orijentisanim državama, čime je postajao glavni bezbednosni garant.
Posle Hladnog rata, spoljna politika Ruske Federacije oblikovana je pod uticajem liberalnih iluzija o „stalnom miru”, koje su umanjivale značaj drevnih bezbednosnih briga i posledično tradicionalnih savezništava. Bez obzira na to, od samog početka Moskva je nastojala da institucionalizuje vojne veze sa novouspostavljenim susednim državama. Ova nastojanja doživela su vrhunac Taškentskim sporazumom iz 1992. godine, koji je potpisala većina postsovjetskih država (izuzev Moldavije, Turkmenistana, Ukrajine i baltičkih država).
Četvrti član ovog dokumenta proklamuje: „Ukoliko jedna država članica bude žrtva agresije (oružanog napada koji ugrožava bezbednost, stabilnost, teritorijalni integritet i suverenost), to će druge države članice smatrati agresijom (oružanim napadom koji ugrožava bezbednost, stabilnost, teritorijalni integritet i suverenost) protiv svih država potpisnica ovog sporazuma” (Collective Security Treaty, 1992). Stoga, sporazumom iz Taškenta je uspostavljen formalni odbrambeni savez. Štaviše, Moskva i pojedinačne države potpisnice ovog dokumenta takođe su zaključile odvojene sporazume koji obuhvataju obećanja vojne pomoći u slučaju napada.
Tako su većina postsovjetskih država postale dvojne saveznice Rusije i na multilateralnoj i na bilateralnoj osnovi. Dualnost – koja potiče još od 1990-ih godina prošlog veka – pokazala se tokom Drugog rata u Nagorno Karabahu 2020. godine kada se Jerevan obratio Moskvi za podršku, pozivajući se na bilateralni sporazum pre nego na obaveze koje proističu iz multilateralnog formata (Pashinyan, 2023). Ovaj potez očigledno je pokazao da je postsovjetskim državama stalo samo do bezbednosnih garancija Moskve, te da šire regionalne saveze smatraju opterećenjem (Arbatov, 2012).
U međuvremenu, Rusija je smeštala odbrambene obaveze u šire okvire za saradnju, koji su takođe uključivali ekonomsku integraciju, zajednički humanitarni prostor i uređivanje političke saradnje (Malgin, 2005). Stoga, Moskva je pozivala svoje susede da se pridruže brojnim sporazumima i organizacijama pod njenim vođstvom. Ovaj pristup učinio je teškim da se napravi razlika između značaja vojnih veza u odnosu na ukupnost različitih oblika saradnje.
Ruska spremnost da proširi bezbednosne garancije na postsovjetske države nije proisticala iz tradicionalne logike stvaranja saveza povezanih sa ravnotežom moći. Nije se oslanjala na savezništva kao na alatku za uvećavanje kapaciteta kako bi odvratila protivnike. Prvo, početkom 1990-ih, rusko vođstvo je uobičajeno podrazumevalo da su nekadašnji protivnici postali strateški partneri i da stoga nije potrebno braniti zemlju od njih. Drugo, uprkos teškom stanju ruske ekonomije u tom trenutku, njene unutrašnje poteškoće bile su bleda senka teškog stanja u mnogim postsovjetskim državama koje teško da su mogle dati doprinos kolektivnoj odbrani.
Međutim, ruski pristup savezništvima nije bio nelogičan. Bio je određen kombinacijom pragmatičnih i statusnih razmatranja. Prevashodno, Moskva je težila da ojača novoformirane države koje su se suočavale sa brojnim unutrašnjim i spoljnim izazovima. Drugim rečima, grupisanje je služilo kao instrument izgradnje država. Ova politika nije bila čin nepomućenog čovekoljublja. Kako su postsovjetske granice bile porozne, pretnje iz susedstva su se prelivale u Rusiju. Stoga, pomažući svoje saveznike, Moskva je umanjivala rizike po sopstvenu bezbednost.
Povrh toga, moskovsko vođstvo je učvrstilo svoje središnje mesto u regionalnim savezima, delimično kompenzujući za umanjeni globalni status u poređenju sa onim iz sovjetske epohe. Ovo je zadovoljilo ruske statusne ambicije. Kao posledicu toga, Moskva je prioritet davala multilateralnom formatu. Statusne brige nadjačavale su praktične obzire, pošto bi bilateralni formati maksimalizovali rusku pregovaračku moć naspram njenih saveznika uzimajući u obzir materijalnu nesrazmeru između njih (Cha, 2016).
Proces stvaranja država na postsovjetskom prostoru brzo je napredovao. Paradoksalno, uspeh ruskih nastojanja da stabilizuje situaciju u komšiluku doveo je do toga da njene bezbednosne garancije postanu manje atraktivne. Rastuće samopouzdanje dovelo je do toga da nekoliko država u regionu zastupa sopstvene interese bez moskovske zaštite. Ponekad su ove odluke delovale preuranjeno. Na primer, Uzbekistan je odustao od produženja Taškentskog ugovora krajem 1990-ih godina 20. veka, ali se ponovo okrenuo Rusiju nakon ustanka u Andijanu 2005. godine (Plugatarev, 2006).
U međuvremenu, zabrinutost Rusije zbog priznanja njenog međunarodnog statusa rasla je kako su iščezavale nade o savezništvu sa SAD. Američke intervencije bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i nastojanja da proširi NATO alijansu vređala su Moskvu. To je potkopavalo njene aspiracije da igra važnu ulogu u donošenju odluka na međunarodnoj sceni. Američki primer je takođe pokazao kako podrška saveznika pomaže da se očigledno nelegitimno delovanje (na primer, bombardovanje Jugoslavije 1999. godine) uokviri kao nešto što ima široku podršku (Wedgwood, 1999).
U ovim okolnostima, rusko nastojanje da institucionalno osnaži svoje pozicije na postsovjetskom prostoru bilo je logično. Ono se otelotvorilo stvaranjem Evroazijske ekonomske zajednice i Organizacije Sporazuma o kolektivnoj bezbednosti iz 2000-2002. godine. Iako se spisak ruskih saveznika do tada smanjio (na Jermeniju, Belorusiju, Kazahstan, Kirgistan i Tadžikistan), njihovi redovni sastanci u okviru novoosnovanih foruma poslužili su kao platforma za izražavanje poštovanja i odanosti Moskvi.
Regionalne ustanove pod ruskim pokroviteljstvom nisu toliko bile kontrateža EU i NATO koliko mimikrija zapadnih tela. One su potvrdile sposobnost Moskve da predvodi međunarodnu saradnju u obliku koji je delovao popularno početkom 21. veka. Rečeno izrazima identitetske teorije, stvaranje EAEZ i ODKB-a značilo je društvenu imitaciju, pre nego takmičenje u statusu ili institucionalnu inovaciju (Larson and Shevchenko, 2014).
Povrh toga, ruska očekivanja od saveznika bila su prilično umerena. U zamenu za bezbednosne garancije, povlašćen pristup njenom tržištu, grantove i zajmove, Moskva nije zahtevala učešće u svojim vojnim operacijama, priznavanje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije ili podršku za održavanje referenduma na Krimu, ponajmanje borbu rame uz rame sa Rusijom ukoliko bi došlo do velikog sukoba. Obaveze su ostale asimetrične, pošto su saveznici, nasuprot tome, računali na rusku vojnu pomoć u njihovim međunarodnim sporenjima i unutrašnjim trvenjima.
Ruski saveznici plaćali su za svoju zaštitu uzdržavajući se od veza sa zapadnim institucijama i od prisustva NATO pakta na svojoj teritoriji. Pošto nije bila kadra da obuzda američki intervencionizam u drugim delovima sveta, Moskva je nastojala da ga potisne iz svog najbližeg komšiluka. Jednom kada se puno članstvo u evroatlantskoj zajednici pokazalo kao nedohvatljivo za Rusiju – ona nije više mogla da bez podozrenja posmatra aktivnosti SAD i NATO na postsovjetskom prostoru.
Međutim, čak i u ovom pogledu bilo je dosta prostora za fleksibilnost. Oni koji su se okoristili ruskim bezbednosnim garancijama nastavili su da održavaju dijalog sa NATO paktom, pa čak i da učestvuju u zajedničkim vežbama. Posle 2001. godine srednjoazijske države su obezbedile svoju teritoriju za raspoređivanje zapadnih trupa i, počev od 2009. godine, Jermenija je dala doprinos kampanji koju su predvodile SAD u Avganistanu. Moskovski saveznici su takođe unapređivali odnose sa EU, pridružujući se različitim programima (TASIS, TRACECA, Istočno partnerstvo) i pregovarajući o sporazumima o slobodnoj trgovini.
Tako da odanost ruskom vođstvu nije bio nesnosan jaram. Koristi koje su ostvarivali dolazile su uz svega nekoliko praktičnih ograničenja. Bilo je dovoljno da saveznici ne pokazuju nameru da se priključe NATO, da redovno održavaju grupne samite i da se uzdržavaju od vređanja ruske diplomatije na širim međunarodnim forumima (poput Ujedinjenih nacija ili Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju). Ovakav skup obaveza bio je dovoljan u šahovskoj partiji koja se odigravala unutar međunarodnih institucija tokom prve dve decenije 21. veka. Ali kada su Rusija i Zapad ušli u otvoreni sukob, utrkivanje za simbolično priznavanje postalo je prevaziđeno.
Kako se produbljuje sukob sa Moskvom, SAD odbacuju svoju raniju ambivalentnost i deluju u pravcu strateškog slabljenja Rusije (U.S. National Security Strategy, 2022). Sveopšta diplomatska i finansijska podrška Kijevu postala je najvidljivije otelotvorenje ove politike, uz otvoreno vašingtonsko proglašavanje ruskog vojnog poraza u Ukrajini za njihov prevashodni cilj (Blinken, 2023b). Povrh toga, mere da se Moskva ekonomski pritisne i potkopa njena konkurentnost igraju podjednako značajnu ulogu u američkoj politici.
Kako zapadni posrednici ne uspevaju da ostvare željeni ishod na bojnom polju, SAD nemaju šta drugo da urade osim da povećavaju tehnološki, trgovinski i finansijski pritisak na Rusiju. Ovo znači ne samo uvođenje novih sankcija, već takođe i pojačavanje prethodno uvedenih (Hood and Tauwhere, 2023). Relativno niska cena sprovođenja ovih mera u kontekstu američkih unutrašnjih političkih prilika predstavlja poseban podsticaj za njihovo sprovođenje. Za razliku od opredeljivanja novčanih sredstava za Ukrajinu – ove mere ne izazivaju sporenja u Kongresu ili nezadovoljstvo javnosti.
Produbljivanje sukoba sa Zapadom nameće potrebu da Rusija preispita svoj pristup savezništvima. Statusne brige izgubile su na značaju, ne samo zato što je borba poprimila žešće i opipljivije oblike, već i zato što se urušavaju same osnove međunarodnih odnosa: multilateralne ustanove postaju sve manje relevantne, dok međunarodne norme postaju marginalizovane uz opravdanje da je reč o „vanrednoj situaciji”. Stoga, podrška u međunarodnim forumima gubi onaj značaj koji je ranije imala.
Pragmatizacija spoljnopolitičkih angažmana postaje glavni prioritet Moskve. Naglasak supstitucije uvoza i povećanje domaće proizvodnje je neizbežno u vreme sankcija, ali nade da se u 21. veku postigne autarkija su podjednako naivne kao verovanje u magijsku moć globalizacije. Od početka 21. veka, Rusija je nastojala da diversifikuje svoje ekonomske veze (Putin, 2006), no naglo raskidanje veza sa Zapadom je do krajnjih granica pojačalo ovaj trend. Strukturalno prilagođavanje ruske ekonomije zahteva nova izvozna tržišta, nove izvore investicija i inovacija, kao i nove izvore kojima bi se zadovoljila domaća potražnja (Resolution, 2023).
U borbi iscrpljivanjem, pravi saveznici nisu oni koji se verbalmno saglašavaju sa političkim rezonom Moskve, već oni koji se pokažu spremnim da se sarađuje u ostvarenju gorenaznačenih ciljeva. Porast ruske trgovine sa nizom azijskih, afričkih i bliskoistočnih država je pokazatelj izuzetnog potencijala u ovom pogledu (Vedomosti, 2023). Veze sa drugim državama širom postsovjetskog prostora takođe zahtevaju prilagođavanje u skladu sa pragmatičnom logikom, čak i ukoliko to nije u saglasnosti sa formalnom hijerarhijom koju nameće njihovo članstvo u regionalnim institucijama uspostavljenim prethodnih decenija.
Međutim, logika protivsankcionog delovanja sadrži u sebi jedan paradoks, pošto njihova vrednost za Rusiju delimično zavisi od sposobnosti tih država da održavaju poslovne odnose sa SAD i EU. Usred sukobljavanja Moskve sa Zapadom, nije korisno – barem za neke od njih – da u potpunosti prekinu veze sa zapadnim delom sveta. Uprkos usponu novih tehnoloških i ekonomskih sila na Istoku, zapadne korporacije ostaju dominantne, a ponekad uživaju i monopolski položaj u pojedinim kritično važnim oblastima visokotehnološke industrije (RBK Trendy, 2023). Za ruski biznis pristup njihovim proizvodima ostaje poželjan, ako ne i nužan.
Vašington je u više navrata pretio sekundarnim sankcijama onima koji zaobilaze uvedene sankcije, posebno za dobra dvostruke namene (Blinken, 2023a). Nekoliko bliskih ruskih saveznika javno se obavezalo da će se vladati u skladu sa ograničenjima koje je uveo Zapad (RBK, 2023). Bez obzira na to, mreža ekonomskih veza je toliko razgranata da bi troškovi praćenja i suzbijanja svih potencijalnih tokova dobara bili izuzetno visoki. Iranski slučaj daje jasan dokaz ove povezanosti, pošto je Teheran uspevao da obezbedi zapadne tehnologije uprkos žestokoj i dugotrajnoj ekonomskoj blokadi (Ismay, 2022).
Uprkos oštroj retorici, Vašington je i dalje osetljiv na kolateralnu štetu koju bi izazvalo nametanje ekonomskih mera koje slabe same strukturne američke dominacije u svetskoj ekonomije i štete njihovim odnosima sa državama koje ostvaruju profit u odnosima sa Moskvom. Štaviše, zapadne kompanije su zainteresovane da održavaju makar neformalno prisustvo na ruskom tržištu. Stoga Vašington mora da balansira između pritiska na Rusiju i dugoročnih sopstvenih troškova – što dovodi do selektivne primene sankcija.
Delikatna konfiguracija različitih interesa nije ništa novo. Istoričari pokazuju da države održavaju trgovinske odnose sa neprijateljima čak i za vreme velikih ratova (Barbieri and Levy, 1999). Bez obzira na to, očuvanje osetljivih tokova snabdevanja zavisi od održanja tajnog delovanja i obezbeđivanja udaljenosti između uključenih privrednika i njihovih vlada. Ova situacija nalaže logiku povlašćenih veza koja je direktno suprotstavljena ranijim savezima zasnovanim na održavanju prestiža sa naglašavanjem razmetljivog simbolizma.
Spremnost ruskih partnera da unapređuju ekonomske odnose sa Moskvom zasniva se prevashodno na njihovim sopstvenim interesima. Rizični poslovi koji se sklapaju u senci potencijalnih sankcija zavise od izdašnih provizija. Takav pragmatizam povlači za sobom zabrinutost za postojanost i trajnost novonastalih kontrasankcionih aranžmana koji ne pretpostavljaju ni saglasnost ideologija, ni bezuslovno poverenje. Međutim, odnosi među državama ne poznaju ništa pouzdanije od uzajamne koristi. Svako uveravanje o prijateljstvu u savezima treba da bude srazmerno perspektivi očuvanja egoističnih interesa uključenih strana.
Gradeći na osnovu ovih polazišta, Rusija pokazuje da nema iluzija kako će bilo koji od partnera pružiti oružani doprinos njenoj borbi u Ukrajini. Moskva očigledno razume da snosi puno breme specijalne vojne operacije koju je pokrenula 2022. godine. U ovom pogledu, ona nastoji da optimizuje arhitekturu svojih saveza za uslove šireg sukobljavanja sa Zapadom, bez previše obraćanja pažnje na apstraktne teorije o građenju saveza koje se prevashodno orijentišu na bezbednosnu saradnju.
Bez obzira na to, priroda sukoba nije konstantna. Istorijat druge i početka treće decenije 21. veka pokazuje da se može znatno izmeniti tokom kratkog vremenskog perioda. Za sada, bez obzira na pribegavanje prinudi, SAD su iznova iznosile svoju nameru da će izbegavati direktno vojno sukobljavanje sa Moskvom (U.S. Department of State, 2023). Uzimajući u obzir katastrofalni rizik rata između Rusije i Zapada, ova uveravanja deluju logično i ubedljivo. Međutim, stalna nesposobnost da postignu svoje ciljeve čini da se SAD ponašaju sve bezobzirnije, što dovodi do toga da se rizik postepeno kreće prema otvorenom oružanom sukobu između Rusije i Zapada.
Prema ovom scenariju, Rusija bi se suočila sa znatnim konvencionalnim snagama NATO na bojnom polju. Uprkos utemeljenoj kritici američke vojske i, posebno, evropskih armija u poslednjim decenijama – Zapad nadmašuje Rusiju u vojnoj potrošnji i pukom brojnošću snaga. Glavna ruska kontrateža su njene nuklearne snage, ali njihov uticaj na tok hipotetičkog sukoba je teško proceniti zbog nedostatka istorijskog iskustva.
Rusko oslanjanje na „ultimativno oružje” u svojim strateškim kalkulacijama otvoreno je izneto u raspravama o izvodljivosti preventivne upotrebe nuklearnog oružja (Karaganov, 2023; Timofeev, 2023; Trenin, 2023; Lukyanov, 2023; Arbatov, Bogdanov i Stefanovich, 2023). Bez obzira na značaj nuklearnog odvraćanja, svođenje strateškog odlučivanja na pitanje kada i kako izvesti napad, bez ispitivanja alternativnih puteva za osiguravanje nacionalne bezbednosti, deluje obeshrabrujuće.
Iako su savezništva korišćena kao ključni instrument kako bi se nadomestio disparitet vojnih snaga tokom istorije (Waltz, 2010), njihova uloga ostaje praktično neispitana u sadašnjoj debati koja se vodi među ruskim spoljnopolitičkim stručnjacima. Ispitivanje potencijalnog doprinosa saveza u slučaju neposrednog rata protiv NATO pakta deluje poželjno, barem u kontekstu umanjivanja oslonca na nuklearnu odmazdu, te na pribavljanje veće strateške fleksibilnosti.
Za sada, Rusija može da računa na jednog saveznika u slučaju rata sa Zapadom – Belorusiju. Kredibilnost ovog saveza porasla je ne samo na osnovu formalnih sporazuma, već takođe i na osnovu zajedničke vojne doktrine, operativne kompatibilnosti oružanih snaga i raspoređivanja nuklearnog naoružanja u Belorusiji počev od 2023. godine (Putin, 2023). Bez obzira na to, beloruski doprinos verovatno ne bi bio dovoljan protiv izazova koje bi predstavljale obimne NATO snage.
Stoga, Kina predstavlja jedinog potencijalnog saveznika koji može da pruži odlučujući doprinos konvencionalnom odvraćanju Zapada. Prvo, Peking raspolaže sve snažnijim vojnim snagama, zbog čega se može svrstati u red velikih vojnih sila. Drugo, suočen je sa pretnjama veoma sličnim onima sa kojima se suočava i Rusija. Slično Moskvi, Peking proživljava rastući pritisak SAD, koji povećava rizik neposrednog vojnog sukoba. Strateški poraz Rusije, koji bi joj naneo Zapad, ostavio bi Kinu usamljenu protiv nepobedivog protivnika. Ove okolnosti opravdavaju tesnu uzajamnost ruskih i kineskih bezbednosnih interesa.
Bez obzira na to, Moskva i posebno Peking za sada su glasno odbacivali izglede da se formalizuje savez između njih, bez obzira što je saradnja između vojski dvaju država nastavila da jača. Obe strane ukazivale su na destabilizujući uticaj ekskluzivističkih blokova na međunarodnu bezbednost. Takvi argumenti imali su svoju snagu u mirnijem okruženju – ali postaju sve više prevaziđeni kako SAD direktno označavaju Rusiju i Kinu kao svoje neprijatelje, otvoreno proširuju vojno prisustvo na njihovim granicama, ubrzavaju jačanje vojnih snaga i mobilišu saveznike. Teško je nastaviti šahovsku partiju u trenucima dok se druga strana sprema na borbu pesnicama.
Drugi razlozi koji upućuju protiv formalizovanja saveza proističu iz zabrinutosti o potencijalnoj upletenosti u tekuće sporove koje svaka od ovih strana ima. Moskva ima malo interesa da se sukobljava oko Južnokineskog mora, dok Peking ne želi da se uključuje u međusobice širom postsovjetskog prostora. Međutim, ovaj problem je moguće rešiti specifičnim sužavanjem obaveza o uzajamnoj pomoći na slučaj oružanog sukoba sa SAD. U 20. veku je označavanje protivnika imenom izašlo iz mode, ali izgledi velikog rata upućuju da bi države trebalo da odustanu od političke korektnosti.
Vašington je više puta odredio Rusiju i Kinu kao bliske saradnike koji nastoje da potkopaju njegov međunarodni položaj. Pa ipak, spekulacije o specifičnim uslovima i izgledima za njihovu (rusko-kinesku) saradnju podstiču riskantno kockanje (Vašingtona) koje proističe iz slabo definisanih uslova (saradnje Rusije i Kine). Eksplicitni i obavezujući navodi da bi američki napad na bilo koju stranu bio smatran aktom agresije protiv obe strane bi suzio prostor za pogrešne procene. Stoga, ugovor o savezništvu između Moskve i Pekinga mogao bi da igra važnu ulogu u odvraćanju potencijalnih bezobzirnih poteza Vašingtona.
Ruska Federacija je aktivno težila izgradnji saveza od svog nastanka 1991. godine. Tokom dugog vremena, kroz formalizaciju vojnih obaveza, Moskva je uglavnom nastojala da obezbedi manje važne političke koristi. Usled produbljivanja sukoba sa Zapadom, Rusija više ne može sebi da priušti luksuz da se bori za simbolične dobiti, poput priznanja njenog globalnog statusa. Trebalo bi da preispita svoju mrežu povlašćenih veza na osnovu ekonomskog i strateškog pragmatizma.
Povratak rivalstva između velikih sila obnovio je skoro zaboravljenu praksu odbrambenih saveza. Kako se Rusija drži vizije multipolarnog sveta, ne bi trebalo da napusti ključnu alatku za sputavanje bezbednosnih pretnji u ovom obliku međunarodnog sistema. Preterano oslanjenje na strah od nuklearnog Armagedona ostavlja ruskoj strategiji malo fleksibilnosti. Vojno savezništvo sa Kinom, zajedno sa mrežom kontrasankcionih saveza iza scene, obezbedilo bi širi prostor za manevrisanje u različitim scenarijima sukobljavanja sa Zapadom i NATO paktom.
Izgledi za stvaranje saveza zavise od spremnosti potencijalnih saveznika. U ovom pogledu, vizija koja je naznačena u članku duboko je suprotstavljena kineskom oklevanju o formalnom obavezivanju. Međutim, kineski odnosi sa SAD veoma podsećaju na putanju kojom su kročili Rusija i Zapad, uz vremensko zakašnjenje. Uz intenziviranje kinesko-američkog rivalstva, vrednost saveza sa Moskvom će u Pekingu rasti. Tako da, pre nego što upru prst prema kineskoj opstrukciji, ruski spoljnopolitički krugovi trebalo bi da prigrle otvoreniji pristup odbrambenom savezu sa drugom velikom silom.
Rad na članku finansijski je pomogao strateški akademski program „Prioriteti 2030.” MGIMO Univerziteta. Autor izražava zahvalnost Irini Bolgovoj, Vladimiru Orlovu i Ivanu Sagrančuku za dragocene komentare nacrta ovog istraživačkog rada.
______________________________________________________________________________
CITIRANI RADOVI I DOKUMENTI:
Arbatov, A., 2012. ODKB kak voennogo soyuza ne sushchestvuet [The CSTO Does Not Exist as a Military Alliance]. RIAC, 18 July. link [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Arbatov, A., Bogdanov, K., and Stefanovich, D., 2023. Yadernaya voina – plokhoe sredstvo resheniya problem [Nuklearni rat je loše rešenje]. Kommersant, [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Barbieri, K. and Levy, J.S., 1999. Sleeping with the Enemy: The Impact of War on Trade. Journal of Peace Research, 4(36), pp. 463-479.
Blinken, A., 2023a. Further Curbing Russia’s Efforts to Evade Sanctions and Perpetuate Its War Against Ukraine. The U.S. Department of State, 12. april [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Blinken, A., 2023b. Russia’s Strategic Failure and Ukraine’s Secure Future. The U.S. Department of State, 2. jun [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Cha, V., 2016. Powerplay: The Origins of the American Alliance System in Asia. Princeton: Princeton University Press.
Collective Security Treaty, 1992. Collective Security Treaty, Dated May 15, 1992. link [Pristupljeno 18. novembra 2023].
Decree, 1955a. Ukaz Prezidiuma Verkhovnogo Soveta SSSR ot 7 maya 1955 goda “Ob annulirovanii Anglo-Sovetskogo Dogovora ot 26 maya 1942 goda” [Dekret Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR-a 7. maj 1955, „O poništenju anglo-sovjetskog sporazuma od 26. maja 1942. godine“]. Trud, 8 May.
Decree, 1955b. Ukaz Prezidiuma Verkhovnogo Soveta SSSR ot 7 maya 1955 goda “Ob annulirovanii Franko-Sovetskogo Dogovora ot 10 dekabrya 1944 goda” [Dekret Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR-a maja 1955, „O poništenju anglo-sovjetskog sporazuma od 10. decembra 1944. godine“] Trud, 8 May.
Hood, A. and Tauwhere, R., 2023. Russian Sanctions: Tougher Government Enforcement Requires Tougher Compliance. Thomson Reuters, 15. septembar 2023. [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Ismay, J., 2022. Iranian Weapons Built with Western Semiconductors Despite Sanctions. The New York Times, 22. novembar [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Karaganov, S. 2023. By Using Its Nuclear Weapons, Russia Could Save Humanity from a Global Catastrophe. link [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Larson, D.W. and Shevchenko, A., 2014. Russia Says No: Power, Status, and Emotions in Foreign Policy. Communist and Post-Communist Studies, 3-4 (47), pp. 269-279.
Liska, G., 1962. Nations in Alliance: The Limits of Interdependence. Baltimore: Johns Hopkins Press.
Lukyanov, F.A., 2023. Why We Won’t Be Able to „Sober Up the West” with a Nuclear Bomb. Russia in Global Affairs, 26 jun [Pristupljeno 18. novembra 2023]. srpski prevod
Malgin, A.V., 2005. Problemy integratsii na postsovetskom prostranstve [Integracioni problemi u postsovjetskom prostoru]. U A.S. Manykin (ed.). Integratsionnye protsessy v soremenom mire [Integracioni procesi u savremenom svetu]. Moscow: MAKS Press, pp. 296-353.
Military Convention, 1952. Voennaya Konventsiya ot 5/17 avgusta 1892 g. [Vojna konvencija 5/17. avgusta 1892.]. In: E.A. Adamov (ed.). Sbornik dogovorov Rossii s drugimi gosudarstvami. 1856-1917. [Zbornik ruskih ugovora sa drugim državama. 1856–1917]. Moscow: GIPL, pp. 281-282.
Pashinyan, 2023. Prime Minister of the Republic of Armenia Nikol Pashinyan Sent a Letter to President of the Russian Federation Vladimir Putin, 31. oktobar. Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Armenia. [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Plugatarev, I., 2006. Vozvrashchenie bludnogo Uzbekistana [The Return of Prodigal Uzbekistan]. Nezavisimoe voennoe obozrenie, 15 septembra. Available at: [Pristupljeno 18 septembra 2023].
Putin, V.V., 2006. V. Putin: Diversifikatsiya rossiiskoi ekonomiki – eto superzadacha na blizhaishee desyatiletie [Vladimir Putin: Diversifikacija ruske ekonomije je prevashodni zadatak za narednu deceniju]. RBK, 25. oktobar [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Putin, V.V., 2023. Vystuplenie V.V. Putina na Plenarnom zasedanii Peterburgskogo mezhdunarodnogo ekonomicheskogo foruma [Govor Vladimira Putina na plenarnoj sesiji Sanktpeterburškog međunarodnog ekonomskog foruma]. Kremlin.ru, 16. jun [Pristupljeno 18. septembra 2023].
RBK, 2023. Tokaev poobeshchal sledovat’ sanktsionnomu rezhimu protiv Rossii [Tokajev je obećao da će poštovati sankcioni režim protiv Rusije]. RBK, 28. septembra. [Pristupljeno 18. Septembra 2023].
RBK Trendy, 2023. Kak razvivaetsya mirovoi rynok mikroskhem i chego teper’ zhdat’ v Rossii [Kako se razvija međunarodno tržište čipova i šta bi trebalo očekivati u Rusiji]. RBK Trendy [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Resolution, 2023. Postanovlenie No. 603 Pravitelstva Rossiiskoi Federatsii ot 15 aprelya 2023 goda „Ob utverzhdenii prioretetnykh napavleniy proektov technologicheskogo suvererniteta i proektov strukturnoi adaptatsii ekonomiki Rossiiskoi Federatsii” (Rezolucija 603 Vlade Ruske Federacije doneta 15. aprila 2023. godine „O saglasnosti o prioritetnim područjima projekata tehnološkog suvereniteta i projekata sa strukturalno prilagođavanje ekonomije Ruske Federacije”) Russian Government, 15. april [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Romanov, A.M., 2010. Vospominaniya Velikogo knyazya Aleksandra Mikhailovicha Romanova [Sećanja velikog vojvodu Aleksandra Mihailoviča Romanova]. Moscow: Direct-media.
The U.S. Department of State, 2023. Secretary Antony J. Blinken during a Conversation at Rice University’s Baker Institute for Public Policy Moderated by Ambassador David Satterfield. The U.S. Department of State, 3. oktobar [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Timofeev, I.N., 2023. A Preemptive Nuclear Strike? No! Russia in Global Affairs, 20 jun [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Trenin, D.V., 2023. Conflict in Ukraine and Nuclear Weapons. Russia in Global Affairs, 20. juna [Pristupljeno 18. septembra 2023].
U.S. National Security Strategy, 2022. The White House, 12. oktobar [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Vedomosti, 2023. V FTMS nazvali osnovnykh torgovykh partnerov Rossii po itogam 2022 goda [The Federal Customs Service Named Russia’s Key Trading Partners in 2022]. Vedomosti, 18. januar [Pristupljeno 18. septembra 2023].
Waltz, K.N., 2010. Theory of International Politics. Long Grove: Waveland Press, pp. 165-168.
Wedgwood, R., 1999. NATO’s Campaign in Yugoslavia. American Journal of International Law, 4(93), pp. 828-834.
Wolfers, A., 1968. Alliances. In: D.L. Sills (ed.). International Encyclopedia of the Social Sciences. Vol. 1. N.Y.: Macmillan.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
Izvor: globalaffairs.ru
Naslovna fotografija: Xinhua
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Donald Low
Mort Laitner
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
Michael Kwet
visit website
