Pored svoje impresivne ekonomske i geografske veličine, meke moći svojih kulturnih industrija, ogromnog nuklearnog arsenala, SAD su u poslednje dve decenije došle do novog i veoma snažnog izvora uticaja – kontrole „podzemnih” raskrsnica globalnih digitalnih i finansijskih komunikacionih mreža.
U nedavno objavljenoj i već naširoko citiranoj knjizi: „Podzemna imperija – Kako je Amerika koristi svetsku ekonomiju kao oružje” (Underground Empire: How America Weaponized the World Economy), Henri Farel i Abraham Njumen detaljno analiziraju sve intenzivniju praksu Vašingtona da špijunira i sankcioniše strana preduzeća i države, kako rivale, tako i saveznike.
Ključni datum je 11. septembar 2001, kada se desio teroristički akt koji je podstakao SAD da vitalne puteve svetske ekonomije i interneta pretvori u oruđe dominacije nad inostranim entitetima, time olakšavajući osnovni cilj Bele kuće – održavanje globalne supremacije.
Svojevrsni paradoks opasnog procesa kome svedočimo je u tome da su i telekomunikacione kompanije i banke vodili ljudi koji su bili libertarijanski nastrojeni i koji su zaista želeli da kreiraju sisteme radi izbegavanja političkog nadzora. Desilo se upravo suprotno: internet mreže, finansijska infrastruktura i globalni lanci snabdevanja, koje su prvobitno uspostavile privatne firme, na kraju su iskorišćene kao oružje (weaponized) od strane vlada – posebno američke.
Dolar – jedna od retkih valuta koju su prihvatile skoro sve velike banke – moneta je koju mnoge kompanije de fakto moraju da koriste ako žele da posluju na međunarodnom nivou. Da bi se spoljna trgovina fakturisala, odnosno učinila mogućom, bankama je u najvećem broju slučajeva nužan pristup američkom finansijskom sistemu, što podrazumeva i poštovanje regulative postavljene od strane Vašingtona.
Međutim, postoji još jedan, manje poznat razlog zašto SAD imaju tako ogromnu ekonomsku i političku moć. Većina svetskih kablova sa optičkim vlaknima, koji prenose podatke i poruke širom planete, prolaze kroz teritoriju koju kontroliše Vašington. Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) je tako u mogućnosti da poseduje evidenciju o ogromnim paketima podataka širom sveta, te stoga Vašington lako može da špijunira ono što skoro svaki biznis i svaka druga zemlja radi. Upravo sve češća upotreba finansijskih sankcija proizilazi iz spoznaje da rivalske države, odnosno njihove korporacije, ugrožavaju interese SAD.
Činjenica da lavovski deo međunarodnog digitalnog saobraćaja i finansijskih transakcija prolazi kroz kablove i banke koje kontrolišu SAD stavlja toj državi na raspolaganje obim kritično važnih informacija koja nijedna vlada u istoriji nije imala.
Druge zemlje, naravno, mogu i špijuniraju Ameriku. Kina naporno radi da presretne informacije o naprednoj američkoj tehnologiji, ali niko ne špijunira bolje od Vašingtona. Uprkos najboljim naporima Pekinga, Kina nije u stanju da ukrade dovoljno tajni da bi parirala američkoj moći. SAD i dalje dominira ključnom intelektualnom svojinom – ne toliko softverom koji pokreće trenutne poluprovodnike, već softverom koji se koristi za dizajniranje najsofisticiranijih čipova, kritično važnih za eventualni napredak u najvažnijoj tehnologiji današnjice.
Internet je proistekao iz projekta američke vlade u Severnoj Virdžiniji, osmišljenog 1969. da olakša saradnju među univerzitetskim istraživačima. Privatni preduzetnici, koji su upravljali infrastrukturom na kojoj će funkcionisati internet, u famoznoj parking garaži otvorili su radnju iz koje se te godine prenosilo preko 90% celokupnog internet saobraćaja.
Iako se „net” eksponencijalno širio, lavovski deo internet saobraćaja je i dalje išao preko SAD. Međutim, aktivno iskorišćavanje te okolnosti počelo je tek nakon terorističkog akta 11. septembra 2001. Naime, kada su američke obaveštajne agencije pronašle način da presretnu privatnu komunikaciju osumnjičenih terorista, nije bio neophodan preveliki pritisak da bi nacionalne telekom kompanije (kao što je Verizon/MCI) odobrile NSA pristup svom međunarodnom kablovskom saobraćaju.
Tako je jedan događaj uzrokovao – ili, pak, samo ubrzao – trend ulaska sveta u novu eru vladinog nadzora. Paradoks je da je ovaj neprocenjiv izvor moći Vašingtona nastao uglavnom slučajno, te da su potpuno neželjeno taj proces utrle privatne kompanije, koje su se posledično našle u svojevrsnim „kavezima” država. Ono što je usledilo – zakoni o privatnosti su brzo ažurirani kako bi se omogućilo široko prikupljanje podataka u ime nacionalne bezbednosti – bilo je logički nastavak započetog.
Istina, korporacije povremeno uspevaju da dobiju protivusluge: tajni budžet NSA je 2011. uključivao 394 miliona dolara namenjenih za plaćanja privatnim kompanijama, kao što je Verizon/MCI, u zamenu za pristup podacima. U avgustu 2022, Američki Kongres je odobrio 54 milijarde dolara direktnih subvencija za pomoć industriji poluprovodnika – čiji će najveći korisnik biti „Intel”.
Reakcija američkog establišmenta na potez Edvarda Snoudena 2013 – kada je bivši operativac NSA otkrio ogromnu količinu kompromitujućih tajnih dokumenata organizacije u kojoj je radio – plastično je ukazala na važnost kontrole podataka.
Obaveštajne agencije nisu bile jedine koje su bile korisnici novootkrivene moći. Neposredno nakon 11. septembra 2001. Ministarstvo finansija SAD – koje je do tada smatralo da svako političko mešanje u rad finansijskih tržišta ugrožava kredibilitet Amerike – takođe se aktiviralo.
Naime, kada se videlo da je otmičarima poslat novac redovnim bankovnim transferima koji su prolazili kroz SWIFT (sistem koji svetske banke koriste radi međusobne razmene poruka), Ministarstvo finansija je zahtevalo da mu pristupi. Iako su slični zahtevi bili odbijani u prošlosti, ovog puta, u trenucima opšte panike, bilo je drugačije (kako su zakoni EU o privatnosti sprečavali evropske vlade da neselektivno prikupljaju podatke u zamenu za dobijanje pristupa SWIFT podacima baziranim u Belgiji, američke obaveštajne službe pristale su da „podele podatke” sa svojim evropskim kolegama).
Tako je Vašington iznenada dobio neviđen uvid u tajne finansijske transakcije u realnom vremenu (to što se SWIFT smatra „nervnim centrom globalne bankarske industrije” nije slučajno). Nekoliko godina potom – kao odgovor na sumnje da se Iran oslanja na SWIFT za finansiranje svog nuklearnog programa – zahtev Bele kuće da se banke Islamske Republike isključe iz istog promptno je odobren (Iranu je tako otežano da naplaćuje izvoz sirove nafte, što je dramatično otežalo ekonomsku situaciju te zemlje). Ohrabreno uspehom, Ministarstvo finansija SAD sve češće je primenjivalo isti recept: prvo sa Severnom Korejom, zatim sa Sudanom, Belorusijom, Mjanmarom, te Rusijom.
Ono što je paradoks sa SWIFT-om jeste da je upravo on nastao 1970-ih kao odgovor (zapadnih) Evropljana na pokušaj američke Sitibanke (Citibank) da nametne svoj platni sistem ostatku sveta. Na neki način neutralna – Belgija je izabrana za sedište SWIFT-a – sa ciljem suprotstavljanja američkoj finansijskoj hegemoniji. Ipak, to nije sprečilo američke banke da do kraja 1970-ih uspostave međunarodni klirinški sistem koji je dolaru dao status globalne valute.
S početkom rata u Ukrajini, SAD i njeni evropski saveznici preduzeli su dva radikalna koraka koja su mogli da izvedu samo oni koji kontrolišu glavne tokove globalnih finansija – isključili su većinu ruskih banaka iz SWIFT-a i zamrznuli su oko polovinu ruskih deviznih rezervi.
Uspeh američkih bezbednosnih agencija u kontroli podataka podstakao je korišćenje sličnih metoda i protiv stranih banaka. Tako je praćenje putanja profita prikupljenih kriminalnim aktivnostima dovelo do brojnih optužbi za „pranje novca” protiv azijskih i evropskih banaka.
Indikativan je i primer Huaveja (Huawei). Naime, do pre samo nekoliko godina američki zvaničnici i spoljnopolitičke elite bili su u panici zbog globalne ekspanzije te firme. Izgledalo je da je kompanija, koja ima bliske veze sa kineskom vladom, spremna da snabdeva 5G opremom veći deo planete, a američki zvaničnici su bili zabrinuti da bi ovo širenje efektivno dalo Kini moć da prisluškuje ostatak sveta – baš kao što to Amerika radi decenijama.
„Sasvim slučajno”, Vašington je saznao da je Huavej tajno poslovao sa Iranom i da je stoga prekršio sankcije SAD. Bela kuća je potom bila u mogućnosti da iskoristi svoj poseban pristup informacijama o međunarodnim bankarskim podacima kako bi pružila dokaze da su kompanija i njena glavna finansijska direktorka Meng Vandžou (ćerka osnivača kompanije) počinili bankovnu prevaru tako što su lažno rekli HSBC-u da njena kompanija ne posluje sa Iranom.
Kanadske vlasti, postupajući po zahtevu SAD, uhapsile su Meng Vandžou 2018. godine, a Ministarstvo pravde SAD optužilo je i „Huavej“ i Meng za prevaru i druga krivična dela. Dodatno, Bela kuća je koristila ograničenja na izvoz američke tehnologije da bi izvršila pritisak na TSMC (tajvanski kompaniju koja isporučuje mnoge ključne poluprovodnike) kako bi se Huaveju prekinuo pristup najnaprednijim čipovima.
Nakon tri godine kućnog pritvora, Meng je sklopila sporazum kojim je priznala mnoge optužbe zarad slobode. Ali do tog trenutka – Huavej je bio znatno oslabljen, a izgledi za dominaciju kineskih 5G mreža su nestali, barem u bliskoj budućnosti.
Koliko se malo pažnje do pre samo dve decenije pridavalo dominaciji nad tehnološkim platformama, ukazuje to što je najnapredniji svetski proizvođač čipova TSMC lociran na Tajvanu, ostrvu koje je formalno deo Kine i koje je udaljeno nepunih 140 kilometara od njenih obala. Ta „greška” se ispravlja i već godinama Bela kuća pažljivo „prati” ovu tajvansku korporaciju. Kolika je važnost te kompanije za američku bezbednost ukazuje i jedan od „planova za vanredne situacije”: u slučaju kineske invazije plan podrazumeva preventivno dizanje u vazduh postrojenja TSMC-a, pre nego što budu zauzeti od kineske armije.
„Oružavanje” digitalnih platformi je za mnoge iznenađujuće, jer nije predviđeno da mrežama dominira nekoliko moćnih igrača. Atraktivnost mreža leži upravo u njihovoj decentralizovanoj prirodi, koja obećava veću otpornost i pravedniju raspodelu moći. Naime, na to ukazuje i početni (utopijski) dizajn tržišta kripto valuta, zamišljenog kao ogromna decentralizovana mreža imuna na uplitanje vlade, u kojoj su odnosi moći zamenjeni nepotkupljivim kodom.
Postojanje velikog broj poveznica u okviru mrežnih sistema, iako od vitalnog značaja za otpornost, je skupo. Povezano s tim, nakon nekog vremena mreže imaju tendenciju da konvergiraju na nekoliko centralnih čvorova koji omogućavaju najjeftiniji transfer podataka. Na primer, e-pošta poslata iz jednog dela Brazila u drugi verovatno će preći preko optičkih kablova u Majamiju umesto da vijuga duž brazilske mreže bakarnih žica.
U paralelnom trendu, novi učesnici gravitiraju onim čvorovima koji su već dobro povezani, zbog čega novi centri podataka imaju tendenciju da se grupišu oko postojećih. Teorijska lepota mreža biva ubrzo potkopana dobro poznatim „ljudskim podsticajima”. Tako je od ranog utopijskog ideala kriptoekonomija prerasla u oligopol koji vodi šačica velikih posrednika, od kojih je svaki očigledna meta za regulaciju.
Ipak, želja koju je Vašington pokazao da iskoristi svoju poziciju za geopolitičku prednost uplašila je čak i njegove najbliže saveznike, koji su užurbano tražili načine da smanje svoje oslanjanje na dolar, američke banke i internet infrastrukturu u čijem je središtu SAD.
Napori Rusije i posebno Kine u tom domenu su, očekivano, bili najintenzivniji. Peking je stvorio sopstvenu verziju SWIFT-a, međutim malo je verovatno da će je strane, posebno zapadne banke ikada usvojiti. Razlozi su, pored inercije i lakoće poslovanja u već izgrađenoj i preko sto puta većoj platformi, i u tome što su potencijalne zloupotrebe Pekinga verovatno manje predvidljive od onih koje ispoljava Vašington.
Dakle, rizici politike koju sprovodi Bela kuća nisu zanemarljivi. Naime, ako Vašington koristi svoje alate prečesto, to je svojevrstan podstrek drugima da intenzivnije rade na urušavanju trenutnog međunarodnog poretka.
Na primer, „oružavanje“ dolara protiv previše zemalja motiviše te zemlje da se udruže i usvoje alternativne metode međunarodnog plaćanja. Povećana zabrinutost zbog američkog špijuniranja podstiče najveće konkurente Vašingtona da razmotre polaganje optičkih kablova koji zaobilaze SAD. Dodatno, previše ograničenja na američki izvoz izvesno motiviše inostrane firme da traže druge izvore tehnologije.
U jednom od mračnih scenarija, Kina bi očajnički mogla da se „brani mrakom”, odnosno presecanjem međunarodnih finansijskih i informacionih veza sa dobrim delom sveta. Naravno, to bi degradiralo ulogu Kine kao radionice sveta, koju bi u srednjem roku bilo teško zameniti, što bi proizvelo ogromne ekonomske troškove za ceo svet.
Ono što je izvesno novost, jeste da se prednost u konfliktnim situacijama sada može postići pritiskom na tačke konvergencije u globalnom finansijskom ili digitalnom sistemu. Mesto gde se te tačke nalaze, znači zapadne zemlje, određuje i ko može da ih pritisne – uglavnom Vašington. Linija fronta se pomerila u konferencijsku salu, sa tehnokratama kao novim udarnim trupama.
Digitalna era je trebalo da ukine prostor, a umesto toga izgleda da su političke granice sada važnije nego ikad. Imajući napred navedeno u vidu, ponekad je teško povući liniju razgraničenja između ovog specifičnog tipa uticaja karakterističnog za prve decenije 21. veka – koji potiče od fajber optičkih kablova, centara podataka i dolarskih klirinških kuća – i konvencionalnijih vrsta moći.
Povezano s ovim, ono što se često zaboravlja jeste da se savremena digitalna ekonomija u stvari sastoji od opipljive materije. Svaki selfi, video i viralni mem, kao i svaka naizgled tajna komunikacija kriminalnih bosova čuva se negde na fizičkom serveru. Tzv. oblak (cloud), ne živi u oblacima već se nalazi u centrima podataka koji su međusobno povezani kilometrima veoma tankih staklenih niti, utkanih u debele kablove zakopane pod zemljom ili protegnutih preko dna okeana. Neproporcionalno veliki deo tih centara podataka nalazi se na američkom tlu, na mestima kao što je Ešburn u Virdžiniji.
Dakle, uprkos naporima brojnih vlada da se zaštite od zloupotreba Vašingtona, dolar je i dalje globalna valuta, a kritični čvorovi internet infrastrukture su na američkom tlu. Naime, nije lako smanjiti („maligni”) uticaj koji kreiraju već ukorenjeni centri moći. Korisnici gravitiraju onim mrežama koje nude najviše potencijalnih veza, jer mrežna moć nastaje i širi se sa sve više korisnika.
Imajući u vidu efikasnost mreža sa sedištem u SAD, Vašington će još veoma dugo zadržati svoju poziciju u centru digitalne ekonomije, baš kao što će supremacija dolara još dugo ostati neupitna usled dugo građene finansijske infrastrukture koja je pod dominantnim uticajem Zapada.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Ali Haider
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
