Sve je više znakova da svet nakon Globalne finansijske krize, i intenzivirano u poslednjih pet godina, ulazi u novu eru ekonomskog nacionalizma, kako rastući broj vlada daje prioritet domaćim društvenim, ekonomskim i ekološkim agendama u odnosu na slobodnu trgovinu i multilateralizam.
Direktno povezana s tim – deglobalizacija (ili možda ispravniji termin: usporena globalizacija), sve češće je na agendi velikih skupova akademika, koji pokušavaju da nađu recepte za razvoj u uslovima stagnacije ili pada ekonomskih interakcija između svetskih ekonomija (pad tokova kapitala i tehnoloških transfera, smanjenja razmena mnogih proizvoda i komponenti). Za američke standarde, politika Bajdena je snažan zaokret u levo – u pravcu ekonomskog nacionalizma; brojne mere vlada zemalja Zapadne Evrope svedoče o istoj tendenciji; dok je ekonomska politika Kine, kao i mnogih drugih zemalja u razvoju, i pre toga najčešće bila merkantilistička.
Važno je napomenuti da se ekonomski nacionalizam može manifestovati kroz različite političke programe. Tako se npr. socijalističke vlade mogu povući iz sporazuma o slobodnoj trgovini – što je u skladu sa njihovim ideološkim osnovama – iako oni obično ne prepoznaju „nacionalno” kao centralnu kategoriju u svom političkom diskursu.
Važnost ekonomskog nacionalizma je i posledica činjenice da je nacionalni identitet, zajedno sa polnim, verskim, rasnim, ideološkim i profesionalnim, najvažniji aspekt identiteta. Naime, on se svojim snažnim uticajem na međugrupno ponašanje referiše na funkcionisanje društava u celini, i posledično na svakodnevno obavljanje ekonomskih aktivnosti. Povezano s ovim, države, tj. nacije su determinišuće u određivanju našeg bitisanja, što je posledica sposobnosti država-nacija da vode ekonomske politike, koje dugoročno mogu da vode do velikih razlika u nivou blagostanja zemalja i pojedinaca u njima.
Kako potencira jedan od najvećih teoretičara međunarodnih odnosa, Džon Miršajmer, snaga nacionalizma dobrim delom počiva na njegovom simbiotskom odnosu sa državom. (S obzirom na konkurentske pritiske svojstvene svetu bez centralne vlasti, države su snažno motivisane da podstiču nacionalno jedinstvo unutar svojih granica (npr. promovisanje zajedničkog jezika kritično je pomoglo u stvaranju produktivnijih nacionalnih ekonomija).
Ekonomski nacionalizam se tradicionalno posmatra kao protekcionistička antiteza ekonomske globalizacije. Ipak, gledište da je svaka ekonomska politika koja značajno odstupa od političke doktrine koja se može široko shvatiti kao „liberalna”, oblik ekonomskog nacionalizma je svakako upitno. Naime, sama upotreba nacionalizma pri opisivanju neortodoksnosti u kreiranju ekonomske politike često nije slučajna i može poslužiti za dezauvisanje onih koji pokušavaju da promovišu državni intervencionizam – koji neretko može biti legitimno sredstvo za usmeravanje ekonomskog razvoja. Kritičari takođe potenciraju da je sama ideja veće vladine intervencije relikt davno prohujale ere povezane sa konzervativizmom ili pak etno-centrizmom.
U svakom slučaju, trend jačanja ekonomskog nacionalizma izaziva zabrinutost među ekonomskim liberalima, koji to već počinju da porede sa zlokobnim 1930-im, odnosno kao povratak protekcionizmu i autarkiji. Naime, iako su neki od vodećih teoretičara ekonomskog nacionalizma, poput Fridriha Lista ili Aleksandra Hamiltona, bili politički liberali, višestruko je veći broj drugačijih primera, a posebno je na Zapadu indikativna povezanost ekonomskog nacionalizma sa fašizmom, kao i trenutnim autoritarnim ili populističkim režimima.
Čini se da je veći deo ekonomske akademske zajednice protiv ovog novog trenda, te se neretko sa visokih adresa upozorava na sve rizike ovog sve prisutnijeg pristupa u ekonomskoj praksi. Eksperti MMF-a, Svetske banke i posebno Svetske trgovinske organizacije, rastući ekonomski nacionalizam u principu smatraju privremenim i naravno dugoročno nepoželjnim, budući da bazična ekonomska teorija ukazuje na sve prednosti koje donosi međunarodna podela rada i specijalizacija.
Jedan od najuticajnijih ekonomista današnjice, Nobelovac Džozef Štiglic, iako protiv protekcionizma, ipak ima izvesnog razumevanja za socijalno-ekonomske i političke razloge koji izazivaju snažne „antiglobalizacijske impulse” na Zapadu, koje on, pre svega, objašnjava rastom dohodovne nejednakosti. Ipak, za razliku od sledbenika novog protekcionizma koji se pojavljuju u SAD i Britaniji, promovišući preispitivanje i ukidanje važećih međunarodnih pravila i sporazuma o slobodnoj trgovini, Štiglic zastupa gledište o tome da bi upravo Vašington trebalo da bude pokretač inicijative za usvajanje novog globalnog konsenzusa kojim bi se stvorile pretpostavke za pravedniju (alternativnu) globalizaciju.
Štiglic smatra da će novi protekcionizam propasti, budući da je nerealan povratak industrijskih poslova u SAD. Naime, „globalno zapošljavanje u industriji je usled rasta produktivnosti generalno u opadanju”, a napredne zemlje u razvoju ovladale su vrlo složenim proizvodnim mehanizmima što im omogućava da budu globalno konkurentne. S tim u vezi, on pokazuje kako cu ključni instrumenti globalizacije promovisani od MMF-a i Svetske banke – trgovinski sporazumi i forsirana liberalizacija, podsticali siromaštvo širom sveta, što je podstaklo pojavu novog protekcionizma na savremenom političkom Zapadu, koji je po njemu proistekao iz svojevrsne idejne konfuzije.
Iako intelektualna podrška ekonomskom nacionalizmu nije izražena, pojedini ekonomisti leve, odnosno progresivističke orijentacije, vide prednosti ovakvog razvoja događaja. Kako tvrdi ugledni američki ekonomista Dani Rodrik, primenjen u razumnoj formi radi ostvarivanja legitimnih domaćih ciljeva – kao što je izgradnja snažne ekonomije i jačanje osećaja nacionalnog jedinstva – ekonomski nacionalizam može biti od koristi, a da ne nanese štetu drugim zemljama. On potencira da se u skladu sa ekonomskim nacionalizmom, i iz njega proisteklih ekonomskih politika, sprovode državni interesi. Po toj logici, ekonomija služi državi, čija administracija bi trebalo da sprovodi nacionalne interese, odnosno interese društvene zajednice (barem je tako u teoriji).
Fokus na nacionalnu ekonomiju može biti benigan i kompatibilan sa značajnim stepenom otvorenosti za međunarodnu trgovinu i finansije. Čak i prema konvencionalnoj ekonomskoj teoriji, u interesu svake zemlje je da usvoji slobodnu trgovinu. Naime, vlada koja teži autarkiji će propustiti prednosti specijalizacije i izgubiti pristup stranom kapitalu i modernim tehnologijama.
Teza možda najuticajnijeg savremenog nemačkog sociologa leve orijentacije, Volfanga Štreka, da praktično nema demokratije izvan nacionalnih država plastično ukazuje na kritični značaj koji on daje državi u upravljanju privredom. On kao ideal vidi demokratsko društvo u kome postoji jasna artikulacija javnih interesa. Kao bitnu osnovu demokratskog poretka Štrek vidi koherentno društvo, a u kontekstu naše epohe u Evropi nacionalnu državu koja implicira i snažan ekonomski nacionalizam vidi kao najbolju osnovu za to. On je veoma skeptičan po pitanju ekonomskih migracija koje posmatra kao štetne za interese domicilnog radništva, i protiv je posmatranja imigranata kao „radne snage” (neoliberalni termin koji svodi čoveka na njegov radni potencijal). Kontrolu državu nad privredom, i samim tim ekonomski nacionalizam, on vidi kao način da ekonomija bude od koristi što širem delu populacije – posebno onim sa nižim i medijalnim dohocima, a ne privilegovanim elitama.
Na sličnom fonu je i Marijana Macukato, koja vidi povlačenje države od vođenja i usmeravanja privrede kao razlog snažnog usporavanja ekonomskog rasta tokom poslednjih decenija. Upravo je neuspešan odgovor vlada na pandemiju COVID-19 pokazao moć i značaj države u krizi – jer su se zemlje sa aktivnijom ulogom Vlada bolje suočile sa virusom COVID-19. Ogromna moć vlada da oblikuju tržišta daje im kapacitete da reformišu kapitalizam, tako što će u njega biti involviran javni interes, a ne samo privatni profiti. Macukato smatra da upravo vlade treba da nose najveći nivo neizvesnosti i reformi, odnosno da preuzimaju rizike – od suočavanja sa klimatskom krizom do poboljšanja zdravlja i blagostanja (fokus na ekonomske benefite smatra kontraproduktivnim, jer svi najvažniji problemi današnjice zahtevaju kolektivne akcije).
Ekonomski nacionalizam se suočava sa dva pomalo kontradiktorna impulsa:
Tokom poslednjih više decenija, niko nije uradio bolji posao kombinovanja ovih impulsa od država istočne Azije. Japan, Južna Koreja, Tajvan i, posebno, Kina oslanjali su se na mešavinu politika koje podstiču globalnu ekonomsku integraciju i selektivno štite ključne industrije. Sve ove države su ostvarile impresivne rezultate kroz širok spektar industrijskih politika – usmerenih kredita, subvencija, tarifnih i necarinskih barijera, i raznih zahteva za strane investiture (poput minimalnog nivoa domaćeg sadržaja u proizvodima).
Kreatori politika u istočnoazijskim zemljama videli su lokalne proizvodne kapacitete, tehnološku autonomiju i izvoznu konkurentnost kao suštinske osnove domaćeg političkog legitimiteta, nacionalne bezbednosti i međunarodnog statusa i prestiža, te su centralnu ulogu države videli kao način da se sprovedu ti ciljevi.
Istina, rasprostranjene državne subvencije – za čelik, automobile, solarne ćelije – često su podrivale konkurentske pozicije stranih firmi. Ipak, i sa trgovinskim barijerama, ova tržišta, dobrim delom otvorena za trgovinske partnere, bila su mnogo veća i samim tim su stvarala veću uvoznu tražnju za zapadnim robama nego što bi to bilo u slučaju alternativnih ekonomskih strategija tih zemalja. Prema logici ekonomskih liberala, subvencije su poklon drugim zemljama, jer pomažu u snižavanju cena za svoje potrošače.
Naravno, brza ekspanzija izvoza Kine je stvorila poteškoće za brojne ekonomije, što je dovelo do dugotrajnog gubitka radnih mesta u regionima koji su najizloženiji konkurenciji, tj. uvozu iz zemlje, čime je povećana politička podrška autoritarnim, desničarskim populistima na Zapadu. Ovde je evidentan neuspeh i zapadnih vlada, koje su dugo duboko verovale u ekonomski liberalizam – dok je Kina postizala izuzetne izvozne rezultate.
Istočnoazijski razvojni put nudi važnu lekciju za današnji svet. Ako se ekonomski nacionalizam u SAD, i drugim zemalja, fokusira na stvaranje snažne, inkluzivne domaće ekonomije, to će učiniti mnogo dobrog – čak i kada krši neka od načela ekonomskog liberalizma.
Naravno, postoje i brojni negativni primeri vlada angažovih u prekomernom državnom vlasništvu i kontroli, koje su predugo podržavale neefikasne firme i previše neselektivno zatvorale svoje ekonomije. Cenu su platili građani tih istih država.
Suprotnost interesa između pobednika i gubitnika strukturnih promena će izvesno produbljivati politički sukob, koji bi mogao bi biti dominantno usredsređen na razlike između kosmopolitski i nacionalno opredeljenih birača. Povezano s tim, preuzimanje ideje ekonomskog nacionalizma od strane populista je velika opasnost za partije demokratsko-liberalne orijentacije, koje bi morale naći način da (opet) prigrle ovaj koncept.
Naime, preko potrebne promene koje će biti neophodne da se izdrže efekti pandemija poput COVID-19, te da se smanji opasnost od klimatskih promena, dugoročno ne mogu ostvariti partije sa malom podrškom birača – već će biti potrebna dovoljno snažna podrška bazirana na tzv. opštoj nacionalnoj svrhi (koju jedino može ponuditi građanski nacionalizam, kao što je to bio slučaj sa Nju dilom u SAD 1930-ih, te državama blagostanja nakon 1945. u Evropi).
Demokratija, važan izvor legitimiteta vlasti na Zapadu u poslednjih osam decenija, neće sačuvati društvenu stabilnost, već je za to potreban dublji izvor legitimiteta, ukorenjen u zajedničkom osećaju pripadnosti. Verovatno je da je nacionalizam, uključujući i njegov ekonomski deo, jedina sila (osim direktne lične brige za potomstvo) koji može da savlada najveće prepreke za ozbiljnu akciju za ublažavanje klimatskih promena – a to je žrtva sadašnjih generacija u ime onih budućih.
Kako nijedan pokret velikih društvenih promena nije uspeo bez ubedljivih simbola i afektivnosti, građanski i ekonomski nacionalizam bi mogli biti bazični elementi novog političkog konsenzusa, koji će proizvesti preko potreban državni aktivizam.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor RTS OKO
Naslovna fotografija: Shutterstock, ilustracija
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
