Činjenica koja se potencira jeste da je EU 2008. imala nešto veći BDP nego SAD, da bi već 2022. evropska ekonomija bila za trećinu manja od američke. Međutim, pažljivija analiza bi prirodno trebalo da se pozabavi i merama koje se odnose na učinak po stanovniku ili zaposlenom, kao i po metrici koja stvarno može da poredi performanse različitih ekonomija. Ako se gleda proizvodnja po glavi stanovnika, učinak po zaposlenom i, posebno, učinak po radnom satu – EU je od 2008. blago smanjila zaostatak u odnosu na Ameriku.
Nije sporno da privreda EU pati od brojnih slabosti u poređenju sa SAD, uključujući nedostatak sopstvenih tehnoloških giganata, slabije rangiranje univerziteta i ograničenu dostupnost privatnog kapitala. S tim u vezi, često se u medijima provlači tvrdnja o daleko boljoj privrednoj dinamici u SAD u odnosu na Evropu.
Ovo je postalo tako uvreženo mišljenje da se npr. u članku objavljenom u Fajnenšel tajmsu 19. oktobra 2023, pod takođe „jasnim” naslovom „Kako američka ekonomija uspeva da bude moćnija od evropske”, praktično ne preispituje to mišljenje – već samo razrađuje zašto je to tako.
Pored ostalog, autor navodi da su bolje performanse američke ekonomije u odnosu na Evropu – evidentne nakon Globalne finansijske krize – dodatno zacementirane tokom COVID-19 pandemije, te da je reč o trendu koji će se nastaviti. Kao jedini fakat koji bi mogao da bude problem za SAD navodi se visok javni dug te zemlje – koji će sa sadašnjih 97% BDP-a do 2033. godine porasti na 119%.
Pokušavajući da objasni divergenciju dva najbogatija regiona sveta (navodi se da SAD raste skoro dvostruko brže od evrozone i Britanije u poslednje dve decenije), autor prvo govori o kratkoročnim faktorima (dvostruko viši fiskalni stimulans Bele kuće tokom 2021, te negativne konsekvence snažnog rasta cena energenata na evropske kompanije i potrošače), a potom se divergencija objašnjava tzv. strukturnim faktorima, kao što su industrijska struktura, pristup kreditima i posledično njegov uticaj na investicionu aktivnost, te demografija.
Kritični strukturni faktor koji uslovljava navodno zaostajanje EU (i Britanije) je to što SAD ima snažan tehnološki sektor, sa uspešnim i inovativnim kompanijama kao što su Amazon, Alfabet i Majkrosoft, koje nemaju evropske ekvivalente. S obzirom da SAD dominiraju veštačkom inteligencijom (AI) – taj jaz će nastaviti da se povećava. Nasuprot tome, Evropa je specijalizovana za industrije koje se sve više suočavaju sa pretnjom kineske konkurencije, kao što su električna vozila, a uz to navodi se da je Amerika spretnija u tranziciji ka zelenim tehnologijama.
I lakši pristup finansijama je pomogao američkoj ekonomiji, pre svega njenom tehnološkom sektoru. Više riziku sklonog kapitala i bolje razvijena tržišta duga i akcija olakšali su američkim kompanijama, u odnosu na evropske (koje se mnogo više oslanjaju na banke), da više investiraju, tj. finansiraju svoju ekspanziju.
Na primer, samo u oblasti AI, investicije rizičnog kapitala u protekloj deceniji su premašile 450 milijardi dolara – skoro 10 puta više nego u evrozoni i Britaniji. Takođe, preduzeća se u SAD mogu brže proširiti, jer zemlja nudi veliko tržište sa zajedničkim jezikom i regulatornim sistemom, što pomaže inovacijama, dok je uprkos jedinstvenom tržištu Evropa i dalje na mnogo načina fragmentisana, posebno u sektoru usluga.
Uz to, brže starenje i slabiji rast evropskog stanovništva snažno opterećuju javne finansije kontinenta. Za razliku od Evrope, radno sposobno stanovništvo u SAD se povećava i nakon 2010, iako sve sporije.
Pažljivija analiza bi prirodno trebalo da se pozabavi i merama koje se odnose na učinak po stanovniku ili zaposlenom, kao i po metrici koja stvarno može da poredi performanse različitih ekonomija. To svakako nije BDP po tržišnim kursevima, koji dramatično osciliraju i ne mogu da uzmu u obzir razlike u relativnim cenama između posmatranih ekonomija.
Dakle, pomenuti i već ustaljeni narativ, pored ostalog, potencira da je EU 2008. imala nešto veći BDP nego SAD, da bi već 2022. ekonomija EU bila za trećinu manja od američke. Međutim, radi se kratkoročnim oscilacijama dobrim delom uslovljenim kretanjem kursa evra i dolara, budući da je BDP Evropske unije i 2000. bio za trećinu manji od američkog.
Naime, dok je 2000. evro plaćan tek 92 centa, 2008. evro je vredeo čak 1,47 dolara. Potom se dogodilo suprotno. U 2022. jedan evro se plaćao tek za pet odsto više od jednog dolara, a ta depresijacija valute evrozone je ključna za obaranje dolarske vrednosti BDP-a Evropske unije.
Daleko bolja mera za međunarodna poređenja je BDP po paritetu kupovne moći (PPP), koji koriguje fluktuacije deviznog kursa i razlike u raznim nacionalnim cenama. Mereno po paritetu kupovne moći, razlika između dva ekonomska giganta je minimalna. Naime, dok su 2000. godine EU i SAD imale istu proizvodnju prilagođenu u skladu sa kupovnom moći, 22 godine kasnije privreda EU bila je za četiri odsto manja.
Pad udela u svetskoj proizvodnji i EU i SAD ne iznenađuje, s obzirom na brzi rast Kine i nekih drugih zemalja u razvoju (Kina je postala najveća privreda na svetu 2017. i očekuje se da će postati još dominantnija u budućnosti).
Takođe je važno povezati BDP sa veličinom i dinamikom stanovništva. BDP po glavi stanovnika po kupovnoj moći je najčešće korišćena metrika za poređenje razvoja među državama. Stanovništvo SAD je, pre svega usled visoke imigracije, raslo brže od stanovništva EU tokom proteklih decenija i očekuje se da će se taj trend nastaviti.
EU se, zapravo, približila SAD u smislu BDP-a po glavi stanovnika, sa 67% u 1995. na 72% u 2022. Deo razloga za smanjivanje jaza su istočne zemlje EU, koje su impresivno konvergirale, sa 32% američkog BDP-a po glavi stanovnika u 1995. na 55% u 2022, a projekcije MMF-a sugerišu nastavak konvergencije – na 60% do 2028. (Inače, kineska konvergencija je bila impresivna, sa samo dva odsto američkog BDP-a po glavi stanovnika 1980. do 28% BDP-a SAD 2022).
Ako u analizu dodamo i radno vreme – slika je još bolja za EU. Naime, zaposleni u Evropi imaju tendenciju da rade manje sati nego u SAD, i to za pet odsto (1.603 radna sata godišnje u EU naspram 1.683 sata u SAD tokom 2022). To je posledica više faktora: u zemljama EU ima više plaćenih neradnih dana, tipična radna nedelja zaposlenog sa punim radnim vremenom je kraća i postoji veći udeo radnika sa skraćenim radnim vremenom. Istovremeno, stopa zaposlenosti (udeo radno sposobnih ljudi) veća je u EU nego u SAD. Stoga je korisno uporediti učinak po broju radnika i učinak po odrađenim radnim satima.
Od 2005. EU se približava SAD prema oba pokazatelja. Konvergencija je bila brža u pogledu radnih sati, nego u pogledu broja zaposlenih – što sugeriše da se zaostajanje u produktivnosti rada u EU smanjuje u odnosu na SAD. (Privremeni zastoj 2020-2021. povezan je sa različitim prilagođavanjima tržišta rada tokom COVID-19 pandemije; došlo je do velikih otpuštanja radnika u SAD, dok je ovaj efekat ublažen šemama zadržavanja radnika u EU).
Nemačka, najveća privreda EU, ima najmanji broj radnih sati u EU po zaposlenoj osobi. U 2022. zaposleni radnik u Nemačkoj proizvodio je 20% manje od zaposlenog u SAD, ali u smislu proizvodnje po satu Nemci su čak bili minimalno produktivniji po satu od Amerikanaca (za jedan odsto). Uz to, činjenica je da se u zemljama zapadne i severne Evrope veoma ceni slobodno vreme; ljudi preferiraju da manje sati rade i po cenu nižih prihoda, dok radnici u južnoj i istočnoj EU imaju tendenciju da rade više sati godišnje i od radnika u SAD.
Konačno, treba porediti i tendencije u nivoima potrošnje. Pošto je privreda EU kapitalno intenzivnija od privrede SAD – to jest, odnos kapitala/proizvoda je veći u EU nego u SAD (2,9 prema 2,3 u 2022) – potrebno je više ulaganja u EU da se održi nivo zaliha kapitala i proizvodnje, što implicira da je manje prihoda dostupno za potrošnju. Shodno tome, potrošnja EU po glavi stanovnika merena po kupovnoj moći u odnosu na SAD je niža (na 58% američkog nivoa).
Međutim, EU je i ovde, u pogledu potrošnje po glavi stanovnika, smanjila jaz u odnosu na SAD (1995. je potrošnja u EU bila tek na 54% američkog nivoa, da bi 2005. pala na skoro polovinu). Korisno je imati na umu da je, pošto je nejednakost raspoloživog dohotka manja u EU nego u SAD, jaz između EU i SAD manji za one sa niskim i srednjim nivoima prihoda od proseka za celu populaciju.
Suštinski, opteprihvaćen narativ da Evropa značajno ekonomski zaostaje za SAD je pogrešan. U stvari, EU je od 2008, ili pak od 1995, blago smanjila zaostatak u odnosu na Ameriku, kada se gleda proizvodnja po glavi stanovnika, učinak po zaposlenom i, posebno, učinak po radnom satu.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor RTS OKO
Naslovna fotografija: Keystone/EPA-EFE/Olivier Hoslet
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
