Sećam se, bilo je to 2007. godine, kada je tadašnji šef francuske diplomatije, Bernar Kušner, tokom posete Beogradu jeretički izjavio da Srbija neće moći da postane članica Evropske unije pre nego što se reši pitanje Kosova i Metohije. „Nemojte misliti da će to (članstvo u EU) biti moguće pre nego što bude rešeno pitanje Kosova na miran način”, rekao je on tada na konferenciji za novinare posle sastanka sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem u Vili Mir. Sećam se i razgovora sa svojom tadašnjom glavnom urednicom (u Tanjugu), Brankom Đukić, koja me je pozvala telefonom da me pita zar nisam mogao nešto „lepše od toga” da stavim u naslov i lid.
Stvar je u tome što je Bernar Kušner tada uradio ono što evropski zvaničnici nisu želeli – jasno nam je stavio do znanja kako stvari stoje. Gotovo podjednako jasno kao što je bilo i njegovo izrugivanje novinaru koji ga je u vreme dok je bio šef Misije UN na Kosovu i Metohiji upitao o Žutoj kući i vađenju organa. Umeo je Kušner da iskoči iz koloseka i iznese u javnost i ono što svi znaju, ali ne žele otvoreno da kažu.
Kad smo već kod koloseka, u to vreme – a vala i pre i posle toga – duže od decenije, evropski komesari iz Brisela i proevropski komesari iz Beograda ubeđivali su nas da su evropska integracija Srbije i rešavanje pitanja Kosova i Metohije „dva paralelna koloseka”. Zarad očuvanja evroentuzijazma među Srbima, te dve teme nikako nisu smele da se mešaju – iako je svima koji hoće da vide i čuju jasno da je to nemoguće. Koliko god oni želeli da ti procesi budu paralelni, prema euklidskoj geometriji, dve paralelne linije ostaju na konstantnoj udaljenosti, sekući se samo u beskonačnosti.
Da li zbog toga što se evroentuzijazam od te 2007. u Srbiji strmeknuo, ili zbog drugih faktora poput jačanja nekih svetskih polova na štetu Kolektivnog zapada – a vrlo moguće i jednog i drugog – dana 27. oktobra 2023. evropski moćnici su odlučili da je vreme da Srbija stigne do beskonačnosti, da se ta dva paralelna procesa spoje i da se, konačno, jasno i glasno kaže šta je cilj „dijaloga” o Kosovu – „defakto priznanje „kosovske nezavisnosti”.
Taj paralelni put u beskonačnost je, kao što smo već naveli, 27. oktobra dosadio i evropskim moćnicima. Makar moćnijoj polovini od one moćne šestorke koja se prethodnog dana postavila spram predsednika Aleksandra Vučića u zgradi Evropske službe za spoljne poslove i bezbednost. Trojici koja nemaju nikakvo demokratsko, niti bilo kakvo drugo realno utemeljenje svoje moći – predsedniku Evropskog saveta Šarlu Mišelu, šefu evropske diplomatije Žozepu Borelju i večitom izaslaniku za divlja balkanska plemena Miroslavu Lajčaku – to se, možda, i nije dopalo, ali šta će. Oni od kojih njihov manjkavi autoritet zavisi – predsednik Francuske Emanuel Makron, italijanska premijerka Đorđa Meloni i nemački kancelar Olaf Šolc – odlučili su da stvari isteraju na čistac.
„Kako bi bio postignut brz napredak u primeni Sporazuma o putu normalizacije, pozivamo ‘Kosovo’ da pokrene proceduru za uspostavljanje Zajednice srpskih opština (ZSO), kako je propisano u nacrtu Statuta (koji su predstavili u Briselu evropski lideri), a Srbiju na defakto priznanje”, navedeno je u zajedničkom saopštenju. „Formalnosti, uključujući i one koje se odnose na usvajanje, ne bi trebalo da stoje na putu napretka o ovom pitanju”, dodali su.
To da im „formalnosti” zaista nisu bitne, predstavnici Kolektivnog zapada su nam nebrojeno puta do sada dokazali. Od odbacivanja „formalnosti” navedenih u Rezoluciji 1244, preko ignorisanja „formalnosti” u Dejtonskom sporazumu i njegovog alhemijskog pretvaranja iz materijalnog dokumenta u „duha”, do odbacivanja sopstvenih formalnosti kada oportunizam to zahteva kao što je bio slučaj prilikom čisto političke odluke da se Ukrajini i Moldaviji u junu prošle godine dodeli status kandidata za članstvo u EU, iako ne ispunjavaju uslove. Do tada se tvrdilo da odluka o tome ne može biti zasnovana na političkim argumentima, nego isključivo na konkretnim pokazateljima ispunjenosti uslova i standarda EU.
„Sada očekujemo da se ‘Kosovo’ i Srbija brzo dogovore oko detalja u dijalogu pod posredovanjem EU. U odsustvu napretka u normalizaciji odnosa obe strane rizikuju da izgube važne mogućnosti”, upozorili su lideri tri najjače evropske države. Šta nam ovo pokazuje? Nisu paralelni proces evropske integracije i dijalog o Kosovu i Metohiji nego univerzum u kojem ovo troje (a verovatno i ovo drugo troje) egzistiraju. Sad, kada im je zaprećeno gubitkom „važnih mogućnosti”, država Srbija i kosovski Albanci će se „brzo dogovoriti oko detalja”. Pošto su, valjda, samo detalji ostali da se reše. A i nije da su „važne mogućnosti” koje EU (i Kolektivni zapad uopšte) mogu da ponude svakim danom sve manje.
Teško je oteti se utisku da današnja Evropska unija sve više liči na SFRJ u poznim fazama svog postojanja. I to ne samo zbog toga što u svom okrilju ima Hrvatsku i Sloveniju. Na stanje u SFRJ pred kraj asocira i ova želja troje evropskih moćnika o „brzom dogovoru” Beograda i Prištine od kog, osim u paralelnom univerzumu, nema ništa. „Olako obećana brzina” je bila i stvar koju je Dragiša Buca Pavlović, nekadašnji komunistički funkcioner blizak Ivanu Stamboliću, pred pad s vlasti kritikovao kod, prema jednima, budućeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a prema drugima kod SANU. Pred sudbonosnu Osmu sednicu na kojoj su Stambolić i on počišćeni, 11. septembra 1987, Pavlović je upozorio da „ukupno stanje na Kosovu, koje se ne popravlja ni potrebnom ni poželjnom, ni olako obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu”.
Možda je brzina za rešavanje kosovskog pitanja za koju se, navodno, Milošević zalagao bila „olako obećana”, ali je jasno da je u tom trenutku Srbima u južnoj srpskoj pokrajini bilo dogorelo do noktiju i da se moralo nešto preduzeti. Činjenica je da su Srbi na Kosovu i Metohiji danas u još goroj situaciji i da zbog toga, a i zbog prethodnih iskustava, Vučić ne može obećavati brzinu, ali to su počeli da rade evropski komesari i zvaničnici – nesvesni da od toga nema ništa i da to može samo pogoršati stvari. Da citiramo Bucu Pavlovića, „stvoriti opasnu atmosferu”. Da od te brzine nema ništa, jasno im je stavio do znanja i Vučić rekavši u svakoj mogućoj prilici i pre i posle ove „poslanice” da od toga nema ništa, da je Srbija svesna svojih obaveza i da će ih ispunjavati, ali da od prizvnavanja, defakto ili dejure, svejedno – nema ništa. Nikada.
Nekadašnji ambasador Srbije u Briselu i direktor novinske agencije Beta Radomir Diklić je, komentarišući na jednoj luksemburškoj televiziji ovo pismo, istakao da je većina Srba „svesna” da je „Kosovo” nezavisno, ali i vrlo lucidno ukazao da bi onaj ko bi priznao nezavisnost „Kosova” u Srbiji momentalno izgubio vlast. Na stranu ta dihotomija po kojoj je većina svesna „kosovske nezavisnosti” i logike po kojoj bi ta ista većina kaznila onoga ko bi na tako nešto pristao.
Bitno je što je te činjenice svestan i čovek kojem „evropske vrednosti” prožimaju svaku ćeliju. Takođe, Vučića su njegovi kritičari optuživali za sve i svašta, ali ne pamtim da mu je iko ikada nalepio etiketu samoubice. Naprotiv, optužuju ga da je previše samoljubiv, a takvi ljudi se ne ubijaju. A priznanje „Kosova” je, kao što je to čak i Diklić rekao, (makar) političko samoubistvo. Pored Buce Pavlovića, EU izgleda fali i Backo Diklić da je upozori da Vučić na tako nešto prosto ne može da pristane, pa stoga ni te skinute (ili u lice bačene) rukavice nemaju težinu.
Sada, kada smo stigli do evropske beskonačnosti, problem je i u tome što Srbi – kao dokazano nebeski narod – znaju šta ih čeka u pravoj beskonačnosti i da jedno od ta dva nikako nije lepo, ni prijatno, kao i da ta beskonačnost zavisi samo od izbora koje donesu za ovoga života, te da „evropski standard” nije vredan premišljanja. U stvari, problem je (ne naš) što se čini da EU počinje da shvata da ne operiše u beskonačnosti, nego u konačnosti i da je konačnost blizu, pa joj se žuri.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor Pečat
Naslovna fotografija: EU
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
