Kako bi opravdali kolektivizaciju, glad, čistke i, uopšteno govoreći, sklonost da „narodnim neprijateljem“ smatraju sam narod, boljševici su voleli da kažu kako se drvo ne može poseći a da ne leti iverje, što bi bila ruska verzija naše poslovice o kajgani, ne možemo je napraviti a da ne razbijemo jaja. Umesto diktature proleterijata, sada je tržište obzorje blistave budućnosti, ali poslovica, takva kakva je, opet služi, ovoga puta tvorcima „šok-terapije“ i onima dovoljno bliskim vlasti da dobiju svoj deo kajgane. Razlika u odnosu na vreme boljševika jeste u tome što oni koji sebe vide u ulozi razbijenih jaja više ne strahuju da će biti poslati u Sibir, pa dižu glas. Po Moskvi defiluju šarolike kolone penzionera prinuđenih da prose, vojnih lica koja su ostala bez plate, nacionalista pomahnitalih zbog likvidacije carstva, komunista koji plaču za vremenom jednakosti u siromaštvu, ljudi dezorijentisanih zato što više ništa od istorije ne razumeju: kako, zbilja, znati gde je dobro a gde zlo, ko su junaci a ko izdajnici, kad se i dalje svake godine slavi Dan Oktobarske revolucije, a istovremeno ponavlja kako je ta revolucija bila zločin i katastrofa u isti mah?

Kad je u Moskvi, Limonov ne propušta nijedan takav miting. Čitaoci njegovih članaka u Danu prepoznaju ga, često mu čestitaju, grle ga, blagosiljaju: s ljudima poput njega, Rusija nije izgubljena. Jednom se, na poziv svog druga Alksinisa, penje na tribinu, gde se ređaju opozicioni lideri, i uzima megafon. Kaže kako su navodne „demokrate“ profiteri koji su izdali krv svojih očeva prolivenu u Velikom otadžbinskom ratu. Kako je za godinu dana navodne „demokratije“ narod više propatio nego za sedamdeset godina komunizma. Kako bes tutnji i treba se spremiti za građanski rat. Njegov govor ne razlikuje se mnogo od govora njegovih suseda na tribini, ali, na svaku rečenicu, gomila, ogromna gomila, aplaudira. Eduardu reči dolaze prirodno, izražavaju ono što svi osećaju. Talasi odobravanja, zahvalnosti, ljubavi, dižu se k njemu. O tome je sanjao, siromašan i očajno sam u sobi hotela „Embasi“ u Njujorku, i san mu se ostvaruje. Kao u ratu na Balkanu, oseća se dobro. Spokojan je, moćan, njegovi ljudi ga nose: na svom je mestu.

„Tražim bandu“: tako glasi naslov jednog njegovog članka. Nije odmah osnovao sopstvenu, najpre je pokušao da pridobije druge. Pretpostavljam da je francuskom čitaocu ime Vladimira Žirinovskog odnekud poznato. Njega su prikazivali, i još ga prikazuju kao ruskog Le Pena, što nije netačno. Kao i Le Pen, rečit je, ima petlju, govori bez uvijanja. Luđi je, bez sumnje, al’ dobro: Rus je. Rekao sam ponešto o Alksinisu, živopisnoj ličnosti iz pozadine. Za druge, Zjuganova, Anpilova, Makašova, Prohanova, imam utisak da još samo ja znam ko su, pošto pišem ovu knjigu pa ponovo zaranjam u to razdoblje. Dok iznova čitam svoje beleške o njihovim krivudavim putanjama, prostim idejama, nejasnim programima, krhkim savezima i raskidima punim otrova, osećam se pomalo kao ruski istoričar koji pokušava sunarodnicima da objasni kakve nijanse, u okviru francuske ekstremne desnice,........

© Нови Стандард