Toma Piketi spada među najpoznatije autore današnjice. Svetsku popularnost stekao je knjigom Kapital u XXI veku, koja je prevedena i u Srbiji. Iako su kritičari primetili da je Piketi statističke podatke korigovao tako da se uklope u njegovu teoriju o rastućem jazu između bogatih i siromašnih, to nije naštetilo njegovom ugledu. I u ostalim akademskim i publicističkim radovima Piketi nastavlja da se bavi pitanjima nejednakosti i kapitala. U svojoj poslednjoj knjizi koja se u Francuskoj pojavila 2022. godine on prelazi na temu rasizma i diskriminacije.

Već početna teza mogla bi se smatrati spornom. Naime, Piketi smatra da u Evropi, Sjedinjenim Državama, Indiji i Brazilu vlada, kako on kaže, desničarska histerija i opsednutost identitetom, te da u Francuskoj „tribuni sa desnice“ šire mržnju prema imigrantima i „teorije zavere“.

Zatim dodatno pooštrava stvari kada ističe da je ksenofobno raspoloženje slično onome između dva svetska rata. Štaviše, ispada da su i političari iz centra, pa i pojedini sa levice prihvatili desničarsku retoriku (8).

Čitalac bi mogao steći utisak da je na delu nekakva globalna desna invazija i da su pred tim talasom samo relativno retki uspeli da sačuvaju hladnu glavu. Piketi, naravno, ne može poricati da je u njegovoj zemlji poslednjih godina došlo do ogromnog rasta muslimanske populacije i brzog priliva ljudi iz stranog kulturnog kruga, kao ni to da je strah od džihadističkog terorizma u kontekstu napada 2015-2016. sasvim legitiman.

Međutim, to nije ono što njega brine, nego navodna identitetska histerija, nedefinisana ksenofobija ili jednostavnije rečeno desnica koja se protivi nasilnim kulturnim promenama. Tako su već na prvih par strana knjige teroristi predstavljeni kao sićušna manjina, a muslimanski vernici, i istraživači diskriminacije ili kolonijalne istorije stvarna žrtva nepodnošljivog stanja u društvu.

„Umesto da se kolektivna inteligencija upregne u cilju razumevanja nečuvenih i složenih društvenoistorijskih procesa, što rade upravo istraživači u društvenim naukama, tone se u kratkovidu logiku žrtvenog jarca“ (7). Autora ne zanimaju uzroci neuspeha integracije, već svu pažnju usmerava na desnicu, koja se shvata kao opasnost i to gora od realno postojećeg islamskog terorizma. Nevolja je, dakle, u tome što ni njemu nije stalo do razumevanja složenih procesa, koliko do političke polemike sa protivnicima koje unapred otpisuje kao ksenofobe i širitelje mržnje.

I tu se već dolazi na sporan teren, jer Piketi ne može da objasni kako je moguće da u navodno beznadežno ksenofobnom i kolonizatorskom kontekstu Evrope dolazi do porasta strane populacije, kao i do džihadističkih napada, dok sa druge strane nema nikakvih naznaka hrišćanskog, ili desničarskog terorizma, kao ni atentata na muslimane ili na „naučnike koji se bave diskriminacijom“.

Statistike koje govore o povećanom broju zapaljenih crkava u Evropi, porastu kriminala ili padu javne bezbednosti autor takođe ne uzima u razmatranje. Još manje je jasno kako se to navodno opasno skretanje udesno čitavog političkog spektra manifestuje, niti zašto bi takvo osciliranje bilo samo po sebi loše, osim ako se odrednicama levo i desno ne pridaje i vrednosno značenje, gde se desnica unapred izjednačava sa lošim, dok levica večito zadržava oreol moralne ispravnosti.

Uopšte, demokratija podrazumeva takmičenje različitih opcija, te u skladu sa tim u njenu definiciju spada i neizvesnost ishoda. Nije najjasnije ni šta tačno autor podrazumeva pod identitetskom histerijom, odnosno kakav je odnos između želje za očuvanjem sopstvenog kolektivnog identiteta i rasizma, pošto se čini da je za Piketija po sredi jedno te isto. Ukoliko se pod identitetom misli na povezanost sa kulturnim i istorijskim korenima zajednice, ostaje nejasno šta je tu problematično i šta u tome autoru tako silno smeta.

Najposle, nije li čvršće vezivanje za kolektivni identitet i nasleđe sasvim normalno i očekivano u vreme radikalne rekonfiguracije etničke slike Evrope? Svakako, moguća je i drugačija definicija, ali o tome možemo samo da nagađamo, jer se ona u knjizi ne može pronaći, osim mutnih aluzija po kojima „opsednutost identitetom“ znači isto što i diskriminacija, odnosno rasizam i mržnja.

Na koncu i desnici upućena optužba za „opsednutost identitetom“ je više nego problematična, budući da je upravo levica kroz takozvanu borbu za priznanje predugo insistirala na politizaciji identiteta, stvarajući od rasne i religijske pripadnosti, odnosno od seksualnosti politička pitanja prvog reda i sredstvo u političkoj borbi. Štaviše, i sam Piketi govori o antidiskriminativnim politikama koje takođe nisu ništa drugo nego pitanje........

© Нови Стандард