Prošle su bezmalo tri decenije od pojavljivanja, prvo u Banjoj Luci, pa iste godine (2007) u Beogradu, knjige Nenada Kecmanovića Nemoguća država.

Ova ubedljiva dijagnoza trajne neodrživosti zajedničke države Bošnjaka, Srba i Hrvata po dejtonskom receptu, kojim nijedan konstitutivni narod nije bio dovoljno zadovoljan, a kako je vreme odmicalo, Bošnjaci sve manje, pokazala se tačna. Jer, ne zaboravimo, i Nemoguća država objavljena je bez nestrpljenja, više od jedne decenije posle rata koji je u vojnom pogledu okončan Dejtonskim (Kecmanović bi, ne bez razloga, rekao Pariskim) sporazumom, dakle na temelju već sasvim solidnog empirijskog iskustva i zdrave logike, a ne nekakve tendencioznosti ili zluradosti.

Ova knjiga, koju su zbog negativnog naslova mnogi kritikovali, a autora optuživali za primordijalni neprijateljski odnos prema državnosti Bosne (i Hercegovine), postala je, u međuvremenu, najpouzdaniji uvod za svakoga ko želi da se upozna sa suštinom prekodrinske (ne)jednačine.

Vođen naučničkom vokacijom i ljudskom bliskošću temi Bosne, ugledni politikolog, ali i istaknuti učesnik političkog života pre i početkom uzbudljivih devedesetih, a pre svega rođeni Sarajalija, Nenad Kecmanović je nastavio da prati i analizira fenomenologiju društenih i političkih zbivanja u BiH, radeći na prostranijim studijama, ali i redovno se, kao čitani kolumnista, oglašavajući kratkim, jezgrovitim komentarima u medijima.

Njegove uverljivo i duhovito saopštene pregnantne ocene i predviđanja očekivali su se sa nestrpljenjem, jer stvarnost koju je slikao i tumačio bila je (i ostala) složena, opterećena teško prozirnom hipotekom i zastorima ideološke laži, tako da je neupućenima, a zainteresovanima, bio neophodan siguran putokazac i vodič.

Kolumne, njih 200, objavljivane između 2011. i 2015. godine sabrane su u knjigu pod najprimerenijim naslovom Hronika nemoguće države (Beograd, 2017), jer je ona, i po autorovim rečima, predstavljala nastavak Nemoguće države. Zapravo, sledeći i tolkujući događaje i pojave sa društvene i političke scene (neretko iz cirkusa) BiH, Kecmanović je neprestano testirao i proveravao svoju hipotezu o “nemogućoj državi”.

Hipoteza je toliko izdašno potvrđivana u stvarnosti, da se već odavno može smatrati temeljno obrazloženom tezom. Kako za Nenada Kecmanovića Bosna i Hercegovina nikako nije samo jedan deo problematike ili tematski segment kome je posvećivao (i posvećuje) svoja akademska istraživanja i razmišljanja, već živa i životna tema koju oseća svim svojim umom i bićem, a izvanredno, “iz prve ruke” poznaje, ovaj učeni sociolog/politikolog i prodorni analitičar visprenog duha, efektne reči i srećno svedenog izraza produžio je da sa istovremeno udaljene i najbliže moguće osmatračnice snima i kroz prizmu svoga rentgena propušta stvarnost “nemoguće države”.

Ova knjiga, Anatomija tamnog vilajeta (Bosna – istine i laži), na način sličan prethodnoj, unutar jednih korica objedinjuje sedamdesetak komentara napisanih između 2016. i 2025. godine. Imamo, dakle, još jedan nastavak, zasad trilogiju Nemoguće države. I još jednu snažnu potvrdu nemogućnosti njenog opstajanja pod preduslovima koji se, mimo slova Dejtonskog sporazuma, sa bošnjačke strane, uz podršku nekih “prijatelja Bosne”, uporno nameću. Bošnjački tvrdoglavo, a prijateljski licemerno.

S obzirom na to da je knjiga Bosna – istine i laži nastavak putovanja u lavirint nekadašnje središnje jugoslovenske republike, a zarad uspostavljanja linije kontinuiteta u pogledu na najnoviju deonicu Kecmanovićeve staze, bilo bi korisno podsetiti se na ponešto što je kompetentno rečeno prilikom predstavljanja Hronike nemoguće države.

Tako je Aleksandar Pavić, i on odličan poznavalac bosanskohercegovačkih prilika i još više neprilika, konstatovao: “Bosna i Hercegovina je država koja je probala da bude država kad se nasilno i nelegalno otcepila od SFRJ, zatim, uz podršku tada celog sveta, celog Zapada i glavnog hegemona SAD, nije uspela da se osamostali, pa je onda došao Dejton koji je od nje pokušao da napravi državu i, evo, prošle su 23 godine od Dejtona, i to nikako da zaživi kao država. Znači, BiH sama govori za sebe da je nemoguća država i, u stvari, profesor Kecmanović je samo konstatovao ono što je svima očigledno, a nije politički korektno da se kaže.”

Kratko, jasno i tačno. Izostavili bismo jedino ono “samo”, jer Kolumbovog jajeta ne bi bilo bez Kolumba.

Zanimljivu napomenu učinio je istom prilikom istoričar Miloš Ković: “I naravno, nije suštinski problem suživot, jer Srbi i muslimani žive jedni pored drugih vekovima, problem je ono što se ugnezdilo, a to je islamski fundamentalizam“.

I, najzad, šta je onomad našao za........

© Нови Стандард