Odluka CIK-a BiH da poništi prevremene izbore za predsednika Republike Srpske na 136 biračkih mesta u 17 gradova i opština je, moglo bi se reći, bila očekivana. Što, naravno, ne znači da je bila legitimna ili ispravna. Jednostavno, zapadnoj dubokoj državi i njenim političkim eksponentima nije strano ponavljanje procesa izjašnjavanja naroda ako rezultat ne ispunjava njihova očekivanja ili potrebe. EU i pro-EU političke snage su tu metodologiju odavno apsolvirale. Sve u ime ”evropskih vrednosti”, razume se.

Evo nekih primera kako se to radi u ”demokratskom svetu”:

Slučaj Irske

Za razliku od ostalih članica EU, Irska je zakonski obavezna da stavi ugovore na glasanje pre nego što mogu da budu sprovedeni jer treba da promeni svoj ustav. Ali, pošto ugovori EU moraju da budu jednoglasno usvojeni u celoj EU, glas „ne“ takođe znači da ugovor ne može da stupi na snagu bilo gde drugde. Irski glasači su dva puta odbacili ugovore EU.

Godine 2001, to je bio Ugovor iz Nice – kojim je izmenjen Mastrihtski ugovor i koji je trebalo da pripremi institucije EU za očekivano proširenje. Zatim je, sedam godina kasnije, došao red na Lisabonski ugovor, koji je bio pokušaj da se EU učini funkcionalnijom.

Samo 35 odsto glasača je izašlo na glasanje o Ugovoru iz Nice 2001. godine, od kojih je 54 odsto glasalo „ne“. Godine 2008, sa Lisabonskim sporazumom, izlaznost je bila veća i iznosila je 53 odsto. Međutim, Irci su ponovo odbacili promenu sa 53,4 odsto prema 46,6.

Ipak, u oba slučaja, referendumi su ponovljeni.

U oktobru 2002. godine, više od 62 odsto glasalo je za podršku Ugovoru iz Nice, uz izlaznost od skoro 50 odsto. Promena mišljenja je došla kao rezultat intenzivne medijske kampanje i amandmana kojim se obećalo da će Irska biti izuzeta od bilo kakvih budućih zajedničkih evropskih odbrambenih snaga, kao i da će svako dalje glasanje o Sporazumu iz Nice ići putem parlamentarnog glasanja, a ne referenduma.

A 2009. godine, samo 16 meseci nakon prvog pokušaja – sa izlaznošću........

© Нови Стандард