Kič teži masovnoj reprodukciji uživanja u sirovosti kroz estetizaciju notorne banalnosti. Tako se golema okupljanja, stranački organizovana u vidu šatorskih svetkovina, pretvaraju u mehanizme zadovoljavanja niskih nagona, ne bi li se omogućilo upravljanje gomilom. Takve manifestacije režimski mediji najčešće označavaju nazivom „opštenarodno veselje“. Ovim načinom režim totalizuje pojam naroda, poglavito sloganom „Ujedinjena Srbija“, prezajući prvenstveno ka promovisanju sebe kao faktora političkog jedinstva. Time se, nimalo slučajno, potiskuje pojam društva, jer ono u svojoj strukturi sadrži različitosti interesa, vrednosti, orijentacija, ukusa i karaktera. Narod se, dakle, nameće kao kategorija čije je „jedinstvo“ zapravo posledica kampanjskog formatiranja i – za potrebe režima – kulturološki poželjne nediferenciranosti. Sve što je drugačije, različito i ne pripada „opštenarodnom“ monolitu diskredituje se kao strana, nepoželjna i nepoznata sila koja ugrožava jedinstvo. Tu različitost režim stoga deklariše kao pretnju obećavanom „miru i stabilnosti“, a zapravo ispoljava strah od promene postojećeg stanja u kojem gospodari, pa mu je svaka moguća društvena varijacija „čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla“.1

Ovo s vrha nametanje „jedinstva“ na opštem planu zapravo se izvodi iz obrasca politički objedinjenih (uzurpiranih) delova vlasti u jednom čoveku, koji kao nosilac moći zahteva divljenje........

© Peščanik