Prema rezultatima nedavnog naučnog istraživanja, dve petine profesionalnih govornika ne koriste humor, a kad to pokušaju, dve trećine ne uspeju nikog da nasmeju. Istraživači su izveli i jedan ajnštajnovski dubok zaključak: publika se manje smeje onda kad misli da se to od nje ne očekuje. Muškarci češće posežu za humorom nego što to čine žene; oni su zaslužni za dve trećine viceva, a uz to je njihova sposobnost da nasmeju ljude veća za 10 odsto. Pitamo se samo zašto se takva istraživanja nazivaju naučnim kad bi i gospodin Mauntbaten Vindzor mogao da ih obavi pod uslovom da je tog dana ustao na desnu nogu. Potrebno je samo izbrojati šale i primeniti malo proste aritmetike. Mnogo je teže fizičaru kad otkrije novi proton koji postoji samo milioniti deo milionitog dela sekunde. Dovoljno je da trepneš i da uprskaš ceo eksperiment.

Neuspela šala može biti nezgodna stvar, kao u dosetki Boba Monkhauza: „Smejali su se kad sam im rekao da želim da budem komičar. E sad se više ne smeju.“ Propale šale i ljudski padovi mogu biti izvor sjajne komedije. Humor je često zasnovan na obezvređivanju i raskrinkavanju. Bataljon legendarnih britanskih komičara (Toni Henkok, Frenki Hauard, Kenet Vilijams) eksploatiše nagle prelaze sa uzvišenog na prizemno – s uglađenih tonova obrazovane srednje klase na sirovi pučki jezik. Zahvaljujući srozavanju iz prefinjenosti u prostotu, ti komičari su otelovljeni klasni sukob. Pada nam na pamet takmičenje Montija Pajtona „Sažmi Prusta“ (Prust se tu izgovara Praust), televizijska igra u kojoj je takmičarima dato dva minuta da ukratko prepričaju Prustov roman od približno 3.000 strana, najpre u večernjem odelu, a onda u kupaćim gaćama.

Engleska tradicija divljačkog ruganja vrlo je bogata, od Aleksandra Poupa i Džonatana Svifta do Ivlina Voa i Martina Ejmisa. Iznenadno bušenje balona visokoparne retorike i nagon za srozavanjem i izobličavanjem poznate su osobine engleske književnosti, kao i književne kulture u Irskoj. Sjajna proza Flana OʼBrajena sučeljava zamršenu metafizičku spekulaciju sa pohabanim banalnostima razgovora u pabu, dok je Džojsov prozaični Leopold Blum protivteža filozofski nastrojenom Stivenu Dedalusu. Sjedinjene Države, nacija koja voli da afirmiše i koja se unervozi od svake negativnosti, ima manje impresivnu istoriju satire.

Kad govorimo o irskim piscima, prisetimo se da bi engleska pozorišna komedija bila znatno oskudnija bez irskih emigranata. Od Kongrejva, Stila, Maklina........

© Peščanik