Uvek sam voleo beogradske jeseni; one donose blagost i svežinu. Posle zažarenih letnjih dana i teških noćnih sparina, sve iznova oživi: povetarac za par dana sa ulica oduva ustajale letnje mirise; ljudi postaju raspoloženiji, pokretljiviji a drveće napokon uspeva da svom opuštenom i opasno izbledelom lišću vrati hlorofil i svežinu boje.

Tih ranih pedesetih godina mi smo stanovali u srednjem delu Šajkaške ulice, u kući broj 17. Preko puta „naše“ kuće danonoćno je brundala vojna pekara. Stanovali smo u prizemlju, u sobi sa dva prozora koja su gledala na ulicu. Naši prozori su imali zelene metalne šalone. Otac, majka i ja smo stanovali u visokom parteru, kako se to pre rata govorilo i zidalo među otmenijim ljudima. Tri su porodice, među njima i naša, zauzele jedan od stanova Bojke Đurišić. U to doba još nije bila završena nacionalizacija pa smo mi, mi takozvani novi stanari, navodno, samo iznajmljivali „naše“ zauvek osvojene sobe. Sve je bilo Bojkino, naše i državno: više državno nego naše i Bojkino. Bojka Đurišić je bila stara žena – stvorenje sićušnog rasta. Po govoru, po onom „zdravo dobro“ i „zdravo lepo“, moglo se zaključiti da je rođena na severu, u Vojvodini. Bojka Đurišić je bila udovica predratnog ministra. Sin joj je za vreme rata pobegao na Zapad, u Ameriku, u Baltimor. Kažu da je imao nešto više od dvadeset godina i da nije želeo da dočeka komuniste. U tim vremenima se često govorilo i raspredalo šta je ko bio „pre“ rata i šta je ko „sada“. Mogao si pre rata biti nekakav naš vojvoda od Kenta koji sada jede gloginje i prodaje svoje stvari po komisionima. Na prvom spratu su stanovale imućnije izbeglice iz Trsta: Gopčevići i Kovačevići. Dve starije žene i dve lepe i umiljate devojke. One su u Beograd došle još pre rata. Jedna od tih devojaka je radila u nekoj stranoj ambasadi u Beogradu a druga je nešto kasnije kidnula za Belgiju. Od Vesne, tako se zvala devojka koja je kidnula za Belgiju, dobio sam bioskop na sveću i staklene pločice sa crtanim filmovima. Ona se u Belgiji jako obogatila pa je čak i nama slala supe u kesicama od šarenog staniola. Musolini im je pozatvarao muževe i očeve. Taj isti Musolini im je oteo imanja, kuće, brodove i drugo koješta. Partizani su ih zbog toga mrzeli.

Bojka Đurišić je bila gluva kao top; za sobom je stalno zaključavala vrata, vukla je noge i zveckala debelim svežnjem ključeva. Kao i svi ostali i ona se bojala lopova. Svi su krali sve: sitniji sitnije, krupniji krupnije. Došljaci su ko u čudu bogoradali kako oni, po svojim dalekim i bezimenim selima, „tamo u bestragiji“, nikad nisu zaključavali vrata: čak ni za ključeve te poštenjačine nisu znale. Krali su sve što im se nađe pod rukom, ali za ključ i za zaključana vrata nisu imali pojma. Grad brzo kvari dobre ljude. Bojka Đurišić je čitala knjige štampane na nemačkom, francuskom, engleskom i italijanskom jeziku. Ona je imala veliku zbirku predratnih knjiga i dva velika polijeleja: dva crnca, oba u dimijama sa zlaćanim turbanima. Kao iz neke pesmice, ona je jednog zvala Mujo a drugog Ali. Ministarku smo zvali gluva Bojka, ređe baba, ali najčešće Ministarka. Zvanično: gospođa Đurišić. Svi su u kući znali da Ministarka nema penziju. Sirotinja je zbog toga nije sažaljevala. Ona je bila naša stanodavka. Tršćanke su joj pomagale; ona im je otvorila svoja vrata kada su došle u Beograd. Mislim da joj do svesti nikad nije doprla činjenica da ona, Bojka Đurišić, žena ministra Đurišića, više nije vlasnik svoje kuće. Umrla je u neznanju. Kao predratna buržujka, neželjen ostatak trule prošlosti, ovovremena prisilna stanodavka, takoreći rentijerka, nije primala pomoć od UNRA ali ni od Crvenog krsta; svi su dobro znali ko grabi inostranu pomoć, kome kaplje a ko duva u prste. Od propisane i simbolične stanarine Ministarka je nekako sastavljala kraj sa krajem. Jela je kao mačka; svoje ručkove je kuvala u sićušnim šerpama. Ja sam joj ponekad donosio ugalj iz podruma ili sam odlazio u bakalnicu da za nju kupim kifle, mleko i ostale sitnice. Uvek me je za te beznačajne usluge čašćavala ponekom paricom. Mi smo joj, negde posle prvog u mesecu, davali dogovorenu svotu novca za kiriju, vodu i struju. Ona bi novim vlastima odnosila njihov deo. Svi vlasnički papiri su se vodili na njeno ime ali to nije značilo baš ništa. Sem Bojke Đurišić niko u zgradi nije imao telefon; ona je imala predratnu liniju. Za gluvu ženu ta je stvarčica vremenom postajala sve beskorisniji izum. Ispod svog širokog starinskog kreveta Ministarka je čuvala puno dragocenih tepiha. Oni su nekada ukrašavali podove njene prostrane kuće. Baba je spavala iznad svog smotanog blaga.

S propisanim stanarinama Ministarka je otaljavala dane kao poslednja slepica. Dosta kasnije sam shvatio da je sa njom umirala stara ili predratna Jugoslavija: onako zgrčena, osiromašena i bespomoćna – zajedno sa nešto smotanih antikviteta u budžaku. Zbog veza sa Dvorom i zbog muževljevog ministrovanja u nekoj od predratnih vlada, niko od rođaka je nije obilazio. Kada je umrla, a to se zbilo četiri ili pet godina kasnije, po kući su se danima jatili njeni bliži i dalji srodnici. Sada im nisu smetale njene veze sa Dvorom. Bojka Đurišić je svoj život završila kao gluva kučka okružena mržnjom i prostotom: muž u grobu, sin u Americi a u Beogradu partizani.

Za pokoj njene duše – kao jedino muško dete u zgradi – ja sam od njenih naslednika dobio na poklon električno jastuče i knjigu „Ajvanho“. Tu knjigu je napisao Valter Skot. Voleo sam da čitam knjige u kojima pravda pobeđuje nepravdu ali sam dugo potom lupao glavu razmišljajući o tome kako je uopšte moguće da se neko zove Skot. Naslednici su iz naše sobe odneli brušeno ogledalo s pozlaćenim anđelčićima, mrežastu zavesu sa dva papagaja i drvenu vitrinu sa staklenim vratima. Najviše mi je bilo žao politirane nahtkasne koja je imala crnu mermernu ploču s jedva primetnim belim prugama. To je bila „moja“ nahtkasna, skrovište za moje drangulije.

Kada je u prisustvu advokata podeljeno i razneseno sve što se moglo odneti, na red je došla najvažnija stvar: metalna kasa, ne veća od pola vojničkog sanduka. Pošto je ključ od kase propao u zemlju, naslednici su se dogovorili da se ona obije pred svima. Kasa je odnesena u dvorište. Stavili su je kraj jedne velike jele. Žene su se odmah dohvatile baštenskih stolica a muškarci su stajali, šetkali i davali uputstva. Kapetan Kosta, oficir iz potkrovlja, ponudio se da on svojom sekirom i svojim partizanskim iskustvom obavi taj posao. Čova je želeo da pripomogne i usput vidi šta se tu krije. Možda je dobrodušić mislio na „kompromitujuće materijale“, vrag bi ga znao. Svi su očekivali zlatnike ili nakit ali o tome nisu govorili. U vreme nasilne nacionalizacije tapije na nepokretnu imovinu nisu bile sigurna vrednost. Zlato privlači ljude. Svi su se pravili ravnodušnim prema očekivanom sadržaju, samo sam ja, onako instinktivno, verovatno podbadan njihovom neukrotivom podsvešću, trčkao naokolo, skakutao, zagledao kasu kao da je lubenica, trljao ruke i neprestano klepetao: biće zlata, biće zlata!

Oficir je pretpostavljao da je obijanje kase lak posao. Tvrdio je da će on sve to okončati za par minuta. Njegova sekira je izgledala vrlo ubedljivo. Udarao je Kosta po njoj neko vreme, udarao pa se umorio. Morao je da predahne. Zatim je skinuo oficirsku bluzu, popio je čašicu domaće rakije, onako na iskap, i nastavio da mlati tvrdoglavu kutiju. Da skratim priču: kapetan Kosta se podosta nalio rakije jer je razvaljivanje kase trajalo duže od tri sata. Kada se kasa izobličila a vratašca napokon popustila, naslednička pohlepa je zasijala jačim žarom. Nažalost, svi su se mogli osvedočiti da je skrovište prazno, da u njemu nema ničeg vrednog ni kompromitujućeg: kasa je iza svojih debelih zidova čuvala četiri aluminijumska dinara proizvedena u kovnici nove Jugoslavije.

Sebi neću umeti da odgovorim na pitanje da li se taj događaj sa kasom, ključem naslednicima i aluminijumskim dinarima sme svesti samo na jednostavno tumačenje o vešto izvedenoj prekogrobnoj osveti jedne povređene i napuštene žene. Ako joj je išta od toga prolazilo kroz glavu, a čvrsto........

© Peščanik