Plašila sam se da gledam film „Glas Hind Radžab“. Znala sam da je zasnovan na snimcima petogodišnje devojčice u Gazi koja je, zarobljena u automobilu sa telima članova svoje porodice, razgovarala sa radnicima spasilačke službe. Znala sam da je i ta devojčica, Hind Radžab, na kraju ubijena. I znala sam da je film režirala Kauter Ben Hanija, rediteljka iz Tunisa koja je smislila tako dobru kombinaciju dokumentarnog i igranog filma da ne možemo da odvratimo pogled sa filmskog platna.

Film nije napet utoliko što nema neizvesnosti, unapred znamo kako se priča završava. Pored toga, sablasno je ljubazan prema gledaocu, koji ni u jednom trenutku ne mora da vidi devojčicu zaglavljenu u autu, devojčicu prestravljenu od mogućnosti da i ona bude ubijena, devojčicu koja umire. Vidimo samo ljude iz spasilačkog centra u njihovoj kancelariji u Ramali (film je snimljen na setu u Tunisu), kompjutere, staklene pregrade, širok ali jalov pogled u nebo. Njihov zadatak je da koordiniraju: da dobiju dozvolu da kola hitne pomoći u Gazi odu po devojčicu. Za ambulantna kola to je osam minuta vožnje, ali ona ne smeju da krenu dok im se ne odobre i zadatak i precizan put kojim će se kretati, a nikad ne znamo tačno ko to odobrava. Na kraju će ambulantna kola, kao što sam znala kad sam ulazila u salu, biti pogođena granatama izraelskih snaga i svi će umreti.

Dok sam se opirala gledanju filma, nisam znala da te smrti nisu njegova glavna tema. Glavna tema filma je moralna povreda naneta ljudima upletenim u te smrti, ljudima koji su pokušavali da ih spreče. Da sam to znala, još bih se više plašila da vidim „Glas Hind Radžab“ jer je to još bliže mom životu i strahovima.

Najvažnija reč u ovom filmu je „koordinacija“. Ta reč se šapuće i viče, izgovara s očajničkom bespomoćnošću, uzvikuje sa prezirom i priziva kao čarobna........

© Peščanik