Босанскомуслиманска политичка елита унутар Савеза комуниста држала се идеје еквидистанце у односу на Србе и Хрвате. Након што су Муслимани признати као равноправна југословенска нација, идеја је била да више нема потребе за "оптирањем".

Неки старији умјетници и интелектуалци попут Есада Ћимића или Меше Селимовића остали су вјерни својој ранијој националној идентификацији (у Ћимићевом случају хрватској, а у Селимовићевој српској), али се очекивало да у будућности не буде више потребе да се "муслимански политички субјект" приклања било Хрватима било Србима. Језичка политика у Босни и Херцеговини од раних седамдесетих година прошлог вијека ту је добар индикатор. Наиме, у првим деценијама послије Другог свјетског рата, већина истакнутијих босанскомуслиманских писаца, нарочито пјесника, писала је маркантном "источном варијантом", врло често и екавицом. Након Декларације о хрватском језику, односно након Предлога за размишљање, долази до креирања "босанскохерцеговачког стандардног књижевног језичног израза" који је био негдје на пола пута између источне и западне варијанте, да баш не кажем између српског и хрватског. Кад на заласку комунизма Алија Исаковић крене ка нормирању босанског језика, очито ће бити драстично приближавање хрватском стандарду и бјежање од српског. У рату и послије рата, то ће постати још радикалније, па су до 1990. међу Муслиманима савршено одомаћене ријечи као "општина" или "хартија" одједном проглашене малтене туђицама.

Не би можда чак било претјерано рећи да је цијели пројекат бошњаштва утемељен на проглашавању Срба........

© Glas Srpske