Питање величине града, земље, народа или заједнице није увијек везано за објективан квантитет. Осјећај “малености”, наоко парадоксално, често се може наслутити из хипертрофираног колективног поноса.

Пољаци бројчано у европском контексту нипошто нису малобројан народ, али један од најважнијих пољских писаца, Витолд Гомбрович, тврди да се Пољаци самодоживљавају као мали народ што се види и из претјераног поноса због чињенице да су, примјера ради, Шопен и Коперник - Пољаци, док је, рецимо, Италијанима сасвим нормално и природно да је Данте Италијан, као и Енглезима да је Шекспир Енглез.

У данашњој Федерацији БиХ Травник је кантонални центар, но у СФРЈ вјероватно није спадао ни међу педесет највећих градова. Травничани су се, међутим, поносили не само Ивом Андрићем, него и Ћиром Блажевићем, Сеидом Мемићем Вајтом, а осамдесетих година прошлог вијека можда и понајвише глумцем - Јосипом Пејаковић. У његовом родном Травнику, Јосипа нико не зове Јосип; Јосип је једноставно - Цоња.

Мијешано месо

Једна од тајни Пејаковићеве ондашње популарности била је мегауспјешна монодрама “Он мени нема Босне”. Текст који је Пејаковић написао 1975. се у каснијим годинама претворио у амблематичан “пробосански” манифест.

Етничким поријеклом, Јосип Пејаковић је Хрват. Један други Пејаковић, доста млађи, такође глумац и писац, Србин је и зове се Никола. У Бањалуци, у његовом завичају, и њега сви зову надимком - Коља.

Ангажман Јосипа Пејаковића у Савезу реформских снага Анте Марковића често је тумачен као наивност. Потпис подршке Николе Пејаковића........

© Glas Srpske