Ratko Mladić je umro u haškom pritvoru, gde je izdržavao pravosnažno utvrđenu doživotnu kaznu za genocid i zločine protiv čovečnosti. Uprkos tome, deo javnosti vest nije dočekao suočavanjem, već herojizacijom: „časni vojnik“, „žrtva montiranog procesa“, „poslednji srpski general“. Kako je to psihološki moguće, pitanje je koje me je primoralo da pronađem odgovor, utoliko pre, što se ovo ne dešava prvi put.

Davne 2011. kada je odjeknula vest o Mladićevom hapšenju, deo javnosti je taj događaj protumačio kao „sumrak Srbije“, „gubitak samopoštovanja“ i „poniženje srpskog naroda“, potpuno zanemarujući žrtve. Drugi deo javnosti je bio moralno zgrožen, kao što je i sada. Moralni aspekti su već rešeno pitanje i svaki dodatni pokušaj uveravanja bi bio degutantan.

Ovde nastojim da objasnim mehanizam pod kojim uslovima jedna glava može da razmišlja o Mladiću kao heroju, a da bude svesna činjenice da je počinjen genocid. Kako je moguće da te dve informacije koegzistiraju u nečijoj psihi? Odgovor leži u mehanizmu koji se u psihologiji naziva identifikacija, a odnosi se na to da osoba drugog pojedinca ili grupu doživljava kao deo sopstvenog identiteta. Kada je stigla informacija o zločinu koji je počinila osoba sa kojom su se poistovetili, onda je ta informacija predstavljala pretnju koja može da nam sruši sopstvenu sliku o sebi. S jedne strane, osoba zna da je počinjen genocid, što je činjenično stanje, ali ubrzo se javlja odbrana identiteta od te ugrožavajuće informacije u vidu „ponosim se njime“. Onda obično nastupa relativizacija kako bi slika o sopstvenom identitetu ostala očuvana, jer je izgrađena kroz identifikaciju sa zločincem. Obično to zvuči kao niz eufemizama „nije genocid nego je rat, nije šija nego je vrat“. Drugi način jeste da se krivica i odgovornost prebace dalje – „sud je bio politički“ i „Zapad je........

© Danas