Kod Centra izvrsnosti u Kragujevcu obrušio se put, glasila je vest, a video-zapis sa tog događaja izaziva jezu. Neko reče, prizor je apokaliptičan.

I opet smo mogli da konstatujemo kako, na sreću, nije bilo stradalih, kao toliko puta u sličnim situacijama, kada su, na primer, širom Srbije padali plafoni u sveže rekonstruisanim školama i bolnicama. Kao što smo i onda, kada su pristalice vlasti gazile automobilima studente na ulicama, a oni padali sa hauba i kotrljali se po asfaltu – govorili, na sreću, pa nije udarila glavom o ivičnjak.

Nedavno je stanovnik Ćacilenda, osuđivani ubica, naočigled policije, nasrnuo na kameru N1 televizije i polomio je. To je samo oprema, reče predsednik svih građana i svih kamera. Na sreću, pa nije napao i novinarku. I to smo rekli. Na sreću, pa je plafon u zemunskom sportskom centru „Pinki“ pao u zoru, kad nije bilo nikoga. I to smo kazali pre koji dan.

Da ispod nadstrešnice novosadske železničke stanice nije bilo ljudi kada se srušila, i tada bismo kazali, na sreću, nije bilo nikoga. I događaj bi možda ubrzo bio zaboravljen. Pitam se ponekad, da je bilo sreće, pa se tako i odigralo, da li bi se studentski i građanski bunt uopšte dogodio. I zar smo morali da platimo tako visoku cenu da bi u Srbiji otpočelo političko buđenje naroda?

U najnovijem primeru urušavanja dela saobraćajnice u okviru naučnog kompleksa u Kragujevcu, čime je dovedena u pitanje stabilnost samih objekata i obližnjih stambenih zgrada, stvar je po vlast dodatno nezgodna zbog ironične simbolike. Ne samo zato što su na novosagrađene puteve........

© Danas