Obično kad uđem u novi prostor, stan ili firmu, oslušnem.

Zvuk koji učestvuje u gradnji ambijenta mnogo govori o tome šta nas tu čeka.

Iako ne volim buku, od nje ipak manje volim tišinu.

Ako me iza vrata sačeka tišina, znam da bi trebalo da završim šta imam i zbrišem.

Tišina upozorava.

U kolektivu tišina uglavnom znači da stvari ne stoje dobro.

Ljudi se boje ili su ljuti.

Firma gde se ne čuje žamor zaposlenih, gde nema susreta, tihog ćaskanja i domunđavanja (ili glasnog), gde se ne čuje smeh bar u nekom ćošku, gde zaposleni hodaju trudeći se da ostanu nečujni, da prosto levitiraju iznad podne obloge, bila ona laminat ili kamen, tu je Šef strah i trepet.

To nije mesto na kom volim da ostanem.

Tišina na ulici podseća me na dva........

© Danas