Saobraćaj bi trebalo da bude javno i društveno dobro, i kao takav da pripada svima, bez obzira na pol, ekonomski i društveni status, političku i versku pripadnost, fizičke karakteristike i sl. Međutim, da li je to baš tako?

U Srbiji, saobraćajni sistem je neprijateljski nastrojen prema ranjivim učesnicima u saobraćaju, marginalizacija se vidi na svakom koraku. Transportna politika ovde nije alat za socijalnu pravdu, već instrument isključivosti, potčinjen motorizaciji i interesima krupnog kapitala.

Dok se ulice pune betonom i automobilima koji donose profit, socijalna komponenta ostaje nevidljiva – potrebe samohranih majki, osoba s invaliditetom, starijih lica i porodica na ivici egzistencije jednostavno ne postoje u ovom sistemu.

Saobraćajni sistem nikada nije bio samo pitanje asfalta, betona, motornih vozila i sl. – on je živo tkivo društva, prostor u kojem se preslikavaju odnosi moći, vrednosti i nejednakosti. U tom kontekstu, položaj žena u saobraćaju nije periferna tema, već centralni izazov koji otkriva koliko smo daleko od pravde i inkluzije.

Teoretičarka Džejn Džekobs, čiji glas i danas odjekuje kroz stranice “Smrt i život velikih američkih gradova”, upozoravala je: „Gradovi su za ljude, a ne za mašine; ako zaboravimo ko ih koristi, gubimo samu suštinu zajednice.“ Naše majke, žene, ćerke, sestre i bake– često ostaju nevidljive u saobraćajnom planiranju, iako su stub populacije čiji život zavisi od mobilnosti.

Pravo na slobodno kretanje jedno je od osnovnih ljudskih prava, ali za žene ono često ostaje teorijski koncept ograničen praksom zastarelog saobraćajnog sistema. Prema podacima Evropske transportne agencije (European Transport Safety Council, 2022), žene u Evropi provode 25 odsto više vremena u saobraćaju od muškaraca, zbog porodičnih i društvenih obaveza, a infrastruktura retko odgovara njihovim potrebama.

Sociološkinja Susan Hanson u studiji „Gender and Mobility“ navodi: „Mobilnost žena nije stvar izbora – ona je odraz infrastrukture koja ih ili osnažuje ili guši.“ Još prodornija je izjava Sofi Bodi-Žendro u knjizi “The Social Control of Cities”: „Ulice nisu neutralne – one su bojište gde se žene suočavaju s nevidljivošću, rizikom i kontrolom.“

U Srbiji to vidimo svakodnevno: neosvetljeni trotoari, nedostupni javni prevoz i ulice prepune automobila oduzimaju ženama ne samo vreme, već i dostojanstvo. Ovo nije slučajnost – to je posledica sistema koji decenijama projektuje prostor iz perspektive moćnih.

Filozof i sociolog Anri Lefevr u svom kapitalnom delu “Produkcija prostora” podseća nas: „Prostor nije neutralan; on je proizvod moći i odnosa koji ga oblikuju.“ Saobraćajni prostor, dakle, nije samo fizički – on je politički i društveni. U Srbiji, na primer, žene često nemaju jednak pristup osnovnim elementima infrastrukture: bezbednim trotoarima, osvetljenim stazama ili javnom prevozu koji saobraća u kasnim satima.

Ulica – žrtva kapitalističkog profita

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (2023), samo 18 odsto žena u ruralnim područjima Srbije ima redovan pristup javnom prevozu, što ih izoluje od posla, obrazovanja i zdravstvene zaštite. Ovo nije samo tehnički problem – to je pitanje sistemskog zanemarivanja. Pravo na saobraćaj podrazumeva pravo na život bez straha, pravo na dostojanstveno kretanje........

© Danas