Ne postoji ogledalo koje će čoveku iskrenije pokazati lice od saobraćaja. Ni ispovedaonica, ni sudnica, ni filozofska rasprava. Ulica, ta večita scena našeg hodanja i lutanja, ogoljava nas do kosti.

Ona čita naše strahove pre nego što ih mi priznamo, prepoznaje naše poraze pre nego što ih izgovorimo. U saobraćaju nema maske koja može da izdrži brzinu, buku i sudar egoizama. Ulica je naša istina, a mi smo u njoj uhvaćeni kao u zamci. Večito smo zarobljeni u nepokretnosti i egzistencijalnoj bedi koja se preliva iz politike, ekonomije i kulture, pa ključa na raskrsnicama, u kolonama, u beskrajnim konfliktima oko parking mesta.

Jer ono što danas zovemo „saobraćajna kultura” nije kultura. To je socijalni simptom. To je otkucaj društvenog srca. Ako je srce istrošeno, ako bije u grču prezira, nepravde, gladi i straha, takav će biti i ritam ulice.

„Prijatelju, kočnice ti ne rade baš sve!”

Obojeni program/Kočnice

Svi mi u Srbiji živimo u sistemu koji nas je naučio da je borba za prostor jedini realni odgovor na život. Ne zato što smo divlji, nego zato što smo predugo ostavljeni na milost i nemilost „eliti” koja nam je prvo oduzela dostojanstvo, pa onda i prostor u kojem bismo to dostojanstvo živeli.
Kada god posmatram vozača koji ulazi u raskrnicu kao da osvaja teritoriju, ne vidim samo agresiju i bezobzirnost.

Vidim čoveka pritisnutog kreditima, neizvesnim poslom, podozrenjem prema institucijama koje ga lažu i iskorišćavaju, i taj mrak iza njegovih očiju staje u retrovizor. On vozi brzo jer mu je život izmakao kontroli, pa sa četiri točka pokušava da povrati osećaj moći. On ubrzava jer se oseća usporen u svemu drugom. On seče traku jer se plaši da će ga neko preteći u životu.

Naš saobraćajni sistem radi na pogonu egzistencijalne anksioznosti. Čitava država klizi kao automobil bez kočnica, a mi, pojedinci, pokušavamo da preživimo hvatajući volan što čvršće i pritiskajući gas što žešće. Nasilje na ulici samo je produžena ruka nasilja nad našim životima.

Agresija nije karakter. Agresija je posledica.

Saobraćajna kultura nije skup pravila. Ona je, u najdubljem smislu, kolektivni moral u pokretu.

U literaturi postoji više različitih definicija, kao i objašnjenja porekla reči kultura. Reč potiče iz latinskog jezika, međutim postoji više reči sličnog značenja, kao što su: colere – negovati, obrađivati, cultus – gajenje, obrada polja, cultura – odnegovan, obrađen, razvijen, usavršen, oplemenjen, od kojih ovaj termin vodi poreklo.

Takođe, pojedini autori definišu kulturu kao ukupnost materijalnih i duhovnih vrednosti koje je stvorio čovek u svojoj društveno-istorijskoj praksi, radi savlađivanja prirodnih sila, razvoja proizvodnje i rešavanja zadataka uopšte (Veselinović,1982).

Koliko je savremeni čovek kulturan i po definiciji te reči odnegovan, razvijen i oplemenjen ostaje da nam odgovor daju psiholozi, socijolozi i antropolozi.

U klasičnim sociološkim definicijama, saobraćajna kultura obuhvata: norme ponašanja (svesne i nesvesne), stavove prema drugim učesnicima, kolektivnu percepciju rizika, naš odnos prema autoritetu i pravilu i našu sposobnost da delimo prostor sa drugima.
Saobraćajna........

© Danas