Avgust 1995. godine nije označio samo vojni kraj Republike Srpske Krajine, već potpuni prekid istorijskog kontinuiteta srpske zajednice na prostoru Banije, Korduna, Like i severne Dalmacije, gde su Srbi živeli vekovima. U svega nekoliko dana nestala su sela, zajednice i način života koji je nastajao generacijama

Pre nekoliko dana umro je Mićo. Bio je otac mog prijatelja. Često smo se viđali, ali nikada nismo razgovarali o ratu. Ljudi poput njega retko govore o onome što ih je najviše bolelo. Kao da postoje iskustva koja se ne mogu ispričati, već samo nositi – do kraja života. Rođen je u Glini, u porodici u kojoj Drugi svetski rat nije bio prošlost, već trajno porodično iskustvo koje je određivalo način na koji se živelo, pamtilo i ćutalo. Deda Jole i baba Draginja, ubijeni u Jasenovcu, ostali su deo porodičnog sećanja, pa je priča o NDH za njih bila mnogo više od istorijske činjenice – bila je porodično iskustvo koje je oblikovalo način na koji su gledali na svet i na sopstvenu sigurnost.

Zato je avgust 1995. godine za Mićinu porodicu bio mnogo više od novog rata, to je bio još jedan bolan dokaz da prošlost ponekad odbija da ostane samo prošlost. U avgustu 1995. godine Mićo je sa suprugom i decom napustio Glinu. Krenuo je putem kojim nijedan čovek ne želi da ide, i ostavio je kuću, uspomene, grobove svojih predaka i život koji je do tada smatrao trajnim. Najpre je stigao nadomak Beograda, potom se skućio u Staroj Pazovi. Za trideset godina u Glinu se, koliko znam, vratio svega nekoliko puta.

Dok razmišljam o Mići, setim se i Bobana. Godinama sam ga sretao kod spomenika knezu Mihailu, na Trgu Republike u Beogradu. Uvek bismo zastali na nekoliko minuta. Gotovo svaki put razgovor bi završio o njegovom selu. Pričao je o babi Milici i dedi Nedeljku, koji su jednom izbegli, pa se ipak vratili. Mislim da se selo zvalo Uzdolje. Govorio je o njemu u sadašnjem vremenu, kao da ga nikada nije napustio, i često ga je po sopstvenom priznanju sanjao, ali se nije vraćao, jer neki zavičaji ostanu u čoveku mnogo duže nego što čovek može da ostane u njima. Mićina i Bobanova priča nisu izuzetak. One su deo sudbine više od dvesta hiljada ljudi koji su u avgustu 1995. godine, tokom hrvatske vojne operacije „Oluja“, napustili svoje domove. Kolone traktora, automobila i zaprežnih kola, pune ljudi koji su sa sobom nosili tek ono što je moglo stati na prikolicu ili u gepek, postale su jedna od najupečatljivijih slika ratova devedesetih. Za jedne simbol pobede i završetka rata, a za druge početak života bez doma.

Za srpske civile iz Krajine, „Oluja“ je bila vojna operacija sa posledicama etničkog čišćenja: masovni odlazak stanovništva, ubistva civila, spaljivanje imovine i povratak koji je godinama ostao više formalno pravo nego stvarna mogućnost. Nije priroda oterala ljude iz Krajine. Nisu ih pokrenuli vetar ni kiša, nego vojska, politika i strah. Prirodna oluja nema nameru; vojna „Oluja“ je ima. I zato taj naziv nije samo simboličan nego razotkrivajući: iza njega je ostao egzodus između oko 200.000 i 250.000 Srba, ubijeni civili, spaljena sela i imovina koja je........

© Danas