Nedavno sam na Fejsbuk profilu svoje prijateljice pročitala interesantnu objavu koja postavlja pitanje motivacije savremenog čoveka da stiče znanja, da čita i promišlja, budući da su internet i društvene mreže redefinisali čak i zonu intimnog, unutrašnjeg života, stavljajući potrebu da se o njemu komunicira ispred samodovoljnosti koju duh teži da stekne posvećujući se uzvišenim stvarima.

„Mene zanima koliki procenat ljudi danas nešto radi zbog sebe samih, jer voli da zna, i nema uvek potrebu da to znanje ‘širi'“ – ona postavlja pitanje, ne sugerišući pritom da takvih pojedinaca nema. Bez svake sumnje, oni postoje, i nisu nam vidljivi, logično, upravo stoga što o sebi ne govore, ali ogroman broj onih koji eksponiraju svoja interesovanja, znanja i mišljenja ipak opravdanim čini zaključak da tihovanje duha nije kompatibilno sa modom virtuelne reprezentacije sopstva.

Čovek je biće zajednice i nema ničeg abnormalnog u njegovoj težnji da se pokaže drugima, ali istovremeno, treba da postoji jedan zatvoreni prostor u kome on izgrađuje sebe, i potpuno je opravdana pretpostavka da bi otvaranje vrata tog ličnog poligona za mnogobrojne komentare i tuđa mišljenja  moglo da utiče na ishod procesa samoostvarenja. U tom kontekstu, izloženost čitaoca i čitalačkog iskustva interesantnija je od problema koje je popularnost društvenih mreža donela piscima.

U vremenu različitih, neretko i bizarnih internet trendova (poput ASMR videa ili mukbanga) bukstagram ili buktok naoko predstavljaju oaze smisla u anarhiji virtuelnog sveta, čak se često smatra utemeljenim stanovište da čitanje ne bi ni preživelo procvat digitalne kulture da ih nema. Iz te perspektive, ove internet niše funkcionišu poput aparata koji održavaju u životu jednu prevaziđenu duhovnu i intelektualnu disciplinu, ali tako što snishode hipertrofiranoj potrebi savremenog čoveka da svoj unutrašnji svet izlaže pred drugima.

Za veliki broj ljudi društvene mreže danas predstavljaju organski deo stvarnosti, prostor u kome se događaju odnosi i komunicira o svemu, pa je potpuno logično da se priča i o knjigama. No, kada se ovdašnji književni profili i zajednice na internetu pogledaju izbliza, stiče se utisak skučenosti koja je veoma neočekivana s obzirom na to da je virtuelni prostor neograničen.

Krajem godine ili početkom nove na profilima i u grupama posvećenim knjigama i čitanju popularno je objavljivanje konačnih spiskova pročitanog, ponekad uz kratke napomene o utiscima, koji su već ranije detaljnije podeljeni. Ovi spiskovi uglavnom služe da ih pratioci uporede sa sopstvenim, primete knjigu koja bi im inače promakla ili se podsete štiva koje su planirali da čitaju pa smetnuli s uma.

Postoji čak i trend objavljivanja ukupnog broja pročitanih stranica. U težnji da se zajednica drži u aktivnom stanju često nastaju izazovi čiji je smisao, najblaže rečeno, nekompatibilan sa svrhom čitanja, pa se tako fotografišu namenski i stavljaju pod odgovarajući hešteg samo zelene knjige, knjige sa određenom rečju u naslovu, knjige sa manje od stotinu stranica i slično.

Na nivou igre koja podstiče kreiranje sadržaja u........

© Нови Стандард