Šok za šokom. Posle „istorijskog poraza” na izborima za Evropski parlament – najfatalnijeg od kad postoji Savezna Republika Nemačka – Socijaldemokratska partija (SPD) suočiće se, već u septembru, gotovo programirano i neizbežno, s još šokantnijom situacijom: da u velikom delu zemlje, na istočnoj strani, postane (potpuno) beznačajna.

Kao da prisustvujemo sumraku najstarije i nekad tako moćne (povremeno najmoćnije) stranke na nemačkoj političkoj sceni, kojoj su „pečat” važne i velike dali (još) osnivači (formirana je 23. maja 1863. u Lajpcigu) istorijski zvučnih imena – Vilhelm Libkneht, August Bebel, Ferdinand Lasal.

Sumrak stranke je, dobrim delom, uslovljen i izazvan sumrakom njenog kancelara. Sve to dešava sa nekad tako moćnom strankom (2000. imala je milion članova, sada jedva nešto više od 300.000, u zemlji od 83 miliona stanovinika!) u času kad SPD drži dva najvažnija politička trona u zemlji – saveznog kancelara (Olaf Šolc) i šefa države (Frank Valter Štajnmajer).

Još jedan paradoks, posledično sumoran. Upravo čovek (a reč je o Olafu Šolcu) koji je na (minulim) parlamentarnim izborima izvukao stranku, pravim čudom, iz bezizgledne situacije u pobedničku kancelarsku poziciju, vodi je, nezaustavljivo, pogrešnom politikom – u dramatično i drastično kritičnim i opasnim vremenima – gotovo izvesno, ka velikom, najvećem gubitniku.

I pardoks da se kancelar mira – kako se u predizbornoj kampanji predstavljao – pretvorio u kancelara rata, plaćen je očigledno velikom cenom. Špigl podseća na činjenicu koja je, između ostalog, doprinela onom istorijskom porazu........

© Нови Стандард