Jedna od čestih tema Srba sa Kosova i Metohije (kako nas koji još uvek živimo u svojim kućama tako i onih koji su morali da odu), jesu dešavanja iz naše bliže ili dalje prošlosti. Njihov rezultat su pomešana osećanja koja nas prate danima, i često to o čemu smo pričali prenosimo na neku drugu osobu iz svog okruženja, tek da proverimo ispravnost svojih stavova.

Onda, kada ostanemo sami – mi koji smo ostali – prebiramo po glavi sve o čemu smo razgovarali sa prijateljima, poznanicima, rođacima, preispitujući svoj život iznova, sa večitim pitanjem; „Šta bi bilo da sam otišao/la?“

To pitanje, koje sa sobom donosi slike onoga što smo doživeli i preživeli i onoga što smo, eventualno, mogli imati da smo otišli sa Kosova i Metohije, je sveprisutno u našim životima. Srbi koji su morali da napuste Kosovo i Metohiju isto se pitaju samo obrnutim redom, odnosno umesto „otišao“ upotrebljavaju „ostao“.

To su oni momenti kada nije važno jesi li u prihvatnom centru ili u palati, zato što svako u jednom trenutku dana ugasi svetlo i ostane sam sa sobom, a onda dođu misli i teško je zaspati.  Mučno je to preispitivanje šta je i kako bilo, i šta bi bilo da su stvari urađene drugačije. Teško je otrgnuti se od toga. Evo, sretoh pre nekoliko dana poznanike iz Lipljana, i na ulici u Gračanici pokrenusmo temu kako 1999. godine ode većina Srba iz grada, posebno iz onog stambenog dela.

Razgovarali smo kako je panika učinila svoje. Pa, da li su ljudi krivi ili nisu što nisu sačekali još koji dan. Kakav je strah kod ljudi izazvalo ubistvo Dragana Perenčevića u centru grada od strane pripadnika KFOR-a. „Sećaš se“, pitaju me u jednom trenutku.

„Kako da se ne sećam. Ubiše čoveka na ulici, 29. juna 1999. godine. Sutradan je najviše Srba napustilo svoje stanove“, kažem im. Nastavismo da pretresamo iznova kako nije bilo nekoga da smiri ljude, usmeri, organizuje. Kao  i uvek, na kraju takvih razgovora ostaje samo uzdah.

Opstati u Lipljanu te 1999. godine, i kasnije, bilo je teško. Svakog dana, ali svakog, u popodnevnim satima na Srbe su bacane bombe, granatirani su iz minobacača, pucano je na njihove kuće, kamenovanje i batine da i ne pominjem.

(To su bili delovi grada sa privatnim kućama, gde je Srba najviše ostalo. Stambene zgrade su Srbi napustili, u 99 odsto slučajeva, već do jeseni, pa je ekstremistima ostalo da posao završe po okolnim ulicama. Mnogi od njih izdržali su do 17. marta 2004. godine opstajući u različitim delovima grada. Tada je većina njih proterana, a kuće im zapaljene. )

Lipljančani, Simijonovići na primer, će u jednom ovakvom razgovoru o prošlosti, pomenuti kako su im do 17. marta Albanci za kuću nudili toliko novca da su mogli na Vračaru pet stanova da kupe. Odbijali su da prodaju, jer oni su starosedelačka porodica i bili su rešeni da izdrže svaki pritisak.

Prvog dana pogroma kuća im je zapaljena, a oni proterani u lipljansku portu. Tek onda su odlučili da prodaju plac, jer kuće više nije bilo. Kupili su kuću od Srbina tik uz ogradu porte lipljanskih crkava i eno ih još uvek u........

© Нови Стандард