Ovih dana bili smo svedoci novih sekvenci u procesu pretvaranja institucija u prostor za jeftine politikantske igrokaze. Još jednom je javnost dobila potvrdu da kad god pomisli da je taj proces dotakao dno i da je videla sve, naša vlast izmisli i izvede nešto novo.

Prvu sednicu redovnog prolećnog zasedanja skupštine, nakon što puna četiri meseca, od sredine decembra 2025, nisu održali ni jednu jedinu, poslanici vlasti su obeležili tako što su dva dana uzastopno uskratili kvorum za njeno održavanje.

Prethodno je predsednica skupštine dva meseca ignorisala predlog opozicije za izglasavanje nepoverenja Vladi a onda, kršeći poslovnik po kom se sednice po pravilu zakazuju sedam dana ranije, zakazala sednicu danas za sutra i stavila taj predlog na dnevni red, kao jedinu tačku.

Inače u skupštini već mesecima čeka na razmatranje više desetina predloga zakona i drugih akata. Redovno prolećno zasedanje po Ustavu traje još od 1.marta i u takvoj situaciji praktično je neobjašnjivo neodržavanje sednice u tako dugom periodu. A sasvim je apsurdno da vlast, kad konačno, preko noći, zakaže sednicu sa jednom jedinom tačkom dnevnog reda, sama spreči njeno održavanje a za isti dan zakaže novu sednicu sa 40 drugih tačaka dnevnog reda.

Zato je jasno da iza uskraćivanja kvoruma za održavanje sednice stoji slabo prikriven strah vlasti od mogućnosti da ovlašćeni predstavnik opozicije, posredstvom TV pred najširim auditorijumom a bez vremenskog ograničenja, argumentuje veliki broj nagomilanih optužbi na račun Vlade, da ponovi ili da iznese nove činjenice o korupcionaškim aferama, vezama sa organizovanim kriminalom, kršenju ljudskih prava ili slobode medija.

Sticajem okolnosti (ili, kako neki spekulišu, namerno) istovremeno sa ovim bizarnim događanjima u skupštini bili smo svedoci sličnog u pravosuđu.

U osnovi zahteva za izglasavanje nepoverenja Vladi je, najkraće rečeno, osnovana sumnja da su, u vezi sa zgradom Generalštaba, neki članovi Vlade učestvovali u kreiranju falsifikovanih dokumenata i vođenju tajnovitih i nezakonitih pregovora sa stranim biznismenima

I sudski postupak protiv ministra kulture i nekoliko njegovih saradnika vodi se zbog zloupotrebe službenog položaja i falsifikata službene isprave u vezi sa famoznim Generalštabom. Ministar se nije pozvao na imunitet a ni Vlada mu ga sama nije uspostavila, najverovatnije ocenjujući da bi u konkretnim okolnostima to za javnost bilo dodatno iritantno i delovalo kao indirektno priznanje, a zapravo je nepotrebno. I bez toga vlast raspolaže faktičkim i pravnim instrumentima kojima donošenje neprijatne pravnosnažne osuđujuće presude može odlagati dugo, praktično u nedogled, čak i osujetiti. Suđenja u prvostepenom postupku se mogu odlagati na razne načine, a nakon osuđujuće presude suđenje po žalbi može trajati jako dugo, presuda može biti ukinuta iz nekih formalnih razloga i ponovo vraćena prvostepenom sudu. I konačno, ne treba zaboraviti na mogućnost koju je pominjao i predsednik republike, da on u nekom trenutku, pre presude, pomiluje optužene od krivičnog gonjenja i tako definitivno okonča stvar.

Uprkos svemu tome proces je za Vladu vrlo neprijatan jer, mada je formalno optužen samo jedan ministar, neizbežno otvara pitanje uloge drugih ministara i samog vrha vlasti, u nezakonitim, kriminalnim radnjama.

Tužilaštvo za ono za šta tereti grupu optuženih nudi konkretne dokaze u vidu dokumenata, iskaza svedoka i samih optuženih, mejlova i poruka koje su razmenjivali. Sa druge strane optuženi ministar se u odsustvu činjenica brani na način za kakav, bar sa stanovišta normalnih pravosudnih standarda, ne bi smelo biti mesta u sudnici i koji ne bi smeo biti od koristi ni za njega ni za vlast. Insinuacijama je pokušavao da diskredituje svedoke, nazivao ih „ustašama“, najgrublje vređao i njih i članove njihovih porodica i ponavljao floskule poput „optužni predlog je politički pamflet koji nema veze sa pravdom“ ili da je reč o „političkoj konstrukciji i političkom delovanju javnotužilačke organizacije“.

Ministar je zapravo i rečima i postupcima verno izražavao predstavu koju naša „elita“ ima o sebi, kao neodgovornoj za bilo šta, nedodirljivoj. Nije slučajno da se i predsednica skupštine, ne ponudivši u komunikaciji sa novinarima nikakvo iole prihvatljivo objašnjenje za parlamentarni skandal koji je kreirala, osvrnula na suđenje gotovo identičnim floskulama – da je „besmisleno i besramno“ i da je ništa manje nego „rušenje države“.

Bili toga svesni li ne, ovakvim sve učestalijim postupcima i izjavama predstavnici vlasti neizbežno asociraju na sentencu legendarnog borca protiv mafije, sudije Đovanija Falkonea: „Shvatićete da je mafija unutar države onda kada vlast počne da napada pravosuđe.“

Peščanik.net, 18.04.2026.

Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)

Šta je govorio sudija Falkone? - 18/04/2026

Još jedan u nizu loših nacrta zakona - 11/04/2026

Saopštenje i (ne)poverenje - 04/04/2026

© Peščanik