Na vest o smrti Jirgena Habermasa teško je izbeći frazu koju ovih dana ponavljaju mnogi: Habermas je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih socijalnih teoretičara u XX i XXI veku. Hronološki, normativno i simbolički, njegovom životu i delu možda priliči i jedna druga fraza, ona koja ga označava kao velikana posleratne misli. Hronologija upućuje na Drugi svetski rat i na svet koji se nakon 1945. godine mukotrpno rađao iz moralnih i političkih ruševina. Jedan poznati biografski detalj kaže da je Habermas sa nepunih 15 godina bio pripadnik Flakhelfer generacije;1 ovu dečačku ratnu uspomenu on je delio sa Ginterom Grasom, Niklasom Lumanom i Ralfom Darendorfom, između ostalih. Ali Habermasovo mesto nije određeno naprosto biografskim činjenicama ratnog detinjstva i intelektualnog sazrevanja u posleratnoj akademiji. Suprotstavljajući se onome što je Kant označio kao ‘samoskrivljenu nezrelost’, posleratni mislilac Habermas kreće se u okvirima jedne dužnosti koju je sam sebi postavio: nazovimo je, sasvim provizorno, dužnošću sećanja. Od prvih objavljenih novinskih tekstova, pa sve do poznih akademskih radova i (ponekad kontroverznih) intervencija u javnom prostoru, Habermas insistira da nemačka ratna prošlost ne sme biti pacifikovana kao muzejski eksponat, kao ‘prošlost koja je prošla’. Nemačka politička zajednica i svaki njen pripadnik imaju posebne dužnosti; te dužnosti nisu vremenski ograničene, sve i ako su dinamične, što znači da se tek oblik odgovornosti današnjih generacija razlikuje od Habermasove i Grasove odgovornosti; važno je shvatiti da je istorija trajni izvor obaveza za svaku osobu koja slučajno pripada nemačkoj naciji.

Podsetimo se ukratko nekih detalja Habermasove intelektualne biografije.2 Veoma šematski, on je bio i akademski mislilac i javni intelektualac (offentlicher Intellektueller; public intellectual), iako bi bilo pogrešno povlačiti jasnu graničnu liniju između ta dva tipa njegovog pisanja i delanja. Kao javni intelektualac, Habermas je počeo da piše kritičke novinske tekstove već ranih 1950-ih i taj angažman u javnom prostoru negovao je praktično do kraja života.3 Godine 1980, Suhrkamp Verlag, Habermasov nemački izdavač, pokrenuo je seriju knjiga koje prikupljaju njegove doprinose javnoj sferi. U biblioteci naslovljenoj Kleine politische Schriften (Mali politički spisi), sabrani su na nekoliko hiljada strana akademski tekstovi koji teorijski odgovaraju na neka teška kontekstualna pitanja, pa portreti savremenika, novinski tekstovi, Habermasove intervencije u političkim i akademskim debatama, intervjui, prikazi knjiga i sl. Koliko god da je Habermas bio spor i pedantan u razvoju teorijskih argumenata, on je često bio brutalno iskren i izravan u javnim sudovima. Pedesetih godina on će otvoreno optužiti Adenauerovu vladu i određene grupe nemačkih intelektualaca za odbijanje da se suoče sa prošlošću i da na jasan način delegitimiraju nacističko nasleđe. Jedna veoma dramatična verzija pitanja ovladavanja nacističkom prošlošću (Vergangenheitsbewältigung) pojavila se sredinom 1980-ih u obliku poznatog ’spora među istoričarima’ (Historikerstreit). Habermas je opet bio nemilosrdan i veoma ličan u kritikama onih koji su tvrdili da bi Nemačka trebalo konačno da dozvoli da se nasleđe Holokausta ’normalizuje’, kao ‘prošlost koja je prošla’. Nekoliko decenija kasnije, mete njegovog napada postaće kancelarka Angela Merkel i njena vlada: ovaj uvereni branilac normativnog projekta Evropa prekoreva nemačku vladajuću elitu za ono što vidi kao katastrofalne poteze kojima se dovode u pitanje temeljne vrednosti Evropske Unije.

Kako objasniti Habermasa naučnika? Opseg njegovog interesa i rezultati njegovog rada graniče se sa neverovatnim.4 On je napisao oko pedeset knjiga i stotine naučnih članaka. Puko nabrajanje naučnih disciplina koje je Habermas obeležio u karijeri dugoj preko 75 godina možda će zamoriti čitaoca ovog teksta. Ipak, Habermas zaslužuje takvo nabrajanje; on se sistematski bavio svakom od tih disciplina, često dajući značajne doprinose pomeranju granica razumevanja: sociologija, filozofija morala, politička teorija, istorija socijalne misli, jurisprudencija, teorija ustava, sve bi bile siromašnije bez Habermasovih tekstova. Dodajmo i da se on ozbiljno bavio lingvistikom i epistemologijom, sve do poznih doprinosa religijskim studijima i istoriji filozofije.

Habermasovo naučno delo može se, opet šematski, podeliti u nekoliko faza. On je počeo i intelektualno se razvijao kao marksistički sociolog i teoretičar u tradiciji Frankfurtske škole. U kasnim 1970-im, ne odričući se eksplicitno Marksa i frankfurtskih učitelja, Habermas prelazi na jedan drugi nivo i postavlja pitanje o tome kako je društveni poredak moguć. Osnovna hipoteza može vam se učiniti kako trivijalno očiglednom, tako i beznadežno uopštenom: zajednički život omogućen je ljudskom sposobnošću komuniciranja. Pokušaj objašnjenja nalazimo u Habermasovom kapitalnom delu Teorija komunikativnog delanja (1981).5 Ostavljajući po strani izuzetnu složenost ove knjige, i uz veliko pojednostavljivanje, na delu je pokušaj da se razvije neka vrsta dvodimenzionalne socijalne teorije: analiza komunikativne racionalnosti zasnovane na svakodnevnom govoru udružuje se sa teorijom modernog društva i modernizacije. Habermas tvrdi da postoje univerzalne normativne pretpostavke kojima se svi moramo obraćati kako bismo shvatili naš govor, argumentacijsku praksu i modalitete moralne, etičke, pravne i političke deliberacije.

U sledećem koraku, Habermas pomera fokus ka politici i pravu, pa 1993. godine dobijamo knjigu Fakticitet i važenje, koja značajno dopunjava diskurzivni teorijski pristup razvijen u prethodnom periodu. Ponavljajući pitanje o tome kako je društveni poredak moguć, Habermas polazi od još jednog naoko jednostavnog uvida: društveni poredak nije moguć bez posredovanja prava. Ovaj uvid od kritičnog je značaja za modernost, koja je obeležena pluralizmom vrednosti i interesa, odsustvom univerzalno obavezujućih istina i stalno rastućom funkcionalnom diferencijacijom. Jedno od suštinskih komunikacijskih pitanja Moderne zato glasi: pod kojim uslovima možemo političku vlast i pravo smatrati legitimnim, posebno imajući u vidu njihov prinudni karakter? To je klasično veliko pitanje političke filozofije, pitanje koje je toliko važno za misao naprosto zato što je toliko važno za zajednički život ljudi. Habermasov kompleksan odgovor ne može se sažeti u jednom prigodnom tekstu, ali možda vredi reći da originalnost njegovog mišljenja o ovom pitanju zavređuje da mu se vraćamo.

Koliko god da je pisao i delovao u javnom prostoru, i koliko god da je njegova „rasprava s istoričarima“ bila i ostala važna i za nas ovde, Habermasa će jedan veliki broj ljudi u Srbiji ipak pamtiti samo po njegovom tekstu „Humanost i bestijalnost. Rat na granici između prava i morala“ iz 1999.6 Čitalac već zna, u tom tekstu Habermas nudi razloge za bombardovanje ondašnje Jugoslavije (Srbije i Crne Gore zapravo, ali će u kolektivnoj svesti ostati samo – Srbije). Dakle, dovoljno dobre razloge da se opravda ta vojna akcija. Koliko god bilo teško suditi o njegovim argumentima iz ugla žitelja Srbije pod bombama, možemo barem da pokušamo da pročitamo taj tekst kao da nije reč o Srbiji.

Ako tako uradimo, odmah ćemo videti da to nije samo tekst o bombardovanju. To je ujedno i rasprava sa – danas bismo to već mogli mirno da kažemo – Habermasovim čas implicitnim čas eksplicitnim, ali trajnim antagonistom Carlom Schmittom. Setiće se čitalac, te 1999. bilo je argumenata da je akcija NATO-a protiv Srbije, bez odobrenja UN-a, bila u stvari udarac na međunarodni poredak zasnovan na kakvom-takvom pravu. Habermas je, naprotiv, tvrdio da je to zapravo začetak globalnog poretka zasnovanog na vrednostima ljudskih prava i njihovoj zaštiti. Srbija je uskratila ta prava, uključujući i pravo na život, Albancima na Kosovu, i zato je bilo opravdano bombardovati je.

Globalni poredak zasnovan na vrednostima ljudskih prava i njihovoj odbrani Habermas vidi u oštroj suprotnosti prema poretku koji je opisao Schmitt. Ovako Habermas sažima Schmitta:

„[…] na međunarodnom lovištu, nezavisne nacionalne države trebalo bi […] da se kreću po mogućstvu neometano, poštujući sopstvene interese i po svom nahođenju, zato što su sigurnost i opstanak kolektiva, sa stanovišta onih koji mu pripadaju, vrednosti o kojima se ne može pregovarati, i zato što, iz perspektive posmatrača, imperativi svrsishodnog samopotvrđivanja još uvek najbolje mogu da urede odnose između kolektivnih aktera.“

Sasvim grubo, Schmitt zagovara poredak zasnovan na pravu jačeg i ispunjava ga manje-više iracionalnim težnjama/nahođenjima. S druge strane, Habermas, oličenje prosvetitelja i racionaliste, postavlja univerzalne vrednosti ljudskih prava kao temelj svake, pa i globalne zajednice. Ako za trenutak sklonimo iz Habermasove argumentacije Srbiju, reklo bi se da je njegov zamišljeni svet – on bi rekao svet u povoju – daleko privlačniji i sigurniji od Schmittovog. Ali, ne moramo mi suditi o Habermasovim stavovima iz 1999. On sam ih je posredno prokomentarisao i oborio 2022, a onda i 2023.

Prvi put kada je tražio da se Evropa i Nemačka posebno uzdrže od osude napada Rusije na Ukrajinu, a drugi put kada je branio pravo Izraela da se osveti Palestincima, a ne – recimo – konkretno Hamasu. I jedno i drugo izgleda kao poricanje normativne osnove na kojoj je Habermas decenijama gradio svoje teorijske konstrukte ili sa koje je ulazio u javne rasprave. Pojednostavićemo do kraja njegov argument u vezi s Rusijom/Ukrajinom: Rusija ima atomsku bombu i zato joj treba dati šansu da iz tog rata izađe kao pobednica.

Ako taj argument vratimo u 1999, ispada da stvar sa Srbijom nije bila u vezi s ugrožavanjem ili ukidanjem ljudskih prava, jednostavnije je od toga: Srbija nije imala atomsku bombu i zato je bilo u redu bombardovati je. Što se Izraela tiče, stvar je komplikovanija, i izostanak osude za pogrom nad Palestincima sigurno ima veze s decenijskim Habermasovim radom protiv zaborava nemačkih zločina nad Jevrejima. Istini za volju, ovo, naravno, nisu jedine kontroverze u Habermasovoj misli, i bilo bi neozbiljno iznenaditi se što ih ima u karijeri dugoj bezmalo osam decenija.

Setiće se čitalac svakako i Habermasovog razgovora s budućim papom Benediktom XVI. Na stranu sad što je taj papa važio za netolerantnog i tvrdog dogmatu. Zanimljivije je što je u tom dijalogu sam Habermas odustao od nekih svoji postavki o racionalnim temeljima modernih društava. U tom susretu ateiste i budućeg pape, ateista se povukao i u svom konstruktu (inače, sekularnog) društva ostavio (poveći) džep za crkvu, to jest religiju. Društvo mora uzeti u obzir javnu ulogu crkve i otvoriti prostor za nju, tvrdio je tada Habermas, ali sama crkva nema obavezu da na bilo koji način uzme u obzir osnovne (racionalne, prosvetiteljske) postavke društva.

Neka čitalac ne shvati pogrešno prethodni odeljak. Nije tu reč o kritici ili – to nikako – odbacivanju Habermasovog ogromnog dela. Naprotiv, to delo je veliko pored ostalog i zato što pokazuje da se teorija ne može bez ostatka preneti u realni svet, a svaki put kada u taj svet izađe, vratiće se nazad u svoj akademski zabran drugačija u meri da postane, ponekad, gotovo neprepoznatljiva. Mogao je Habermas da sve to sakrije od nas. Da ostane nem pred nekim epohalnim događajima (Ukrajina, Palestina), ali to onda ne bi bio Habermas, onakav kakav je sam sebi zadao da bude. A hteo je da bude – orijentir. I bio je, slagali se s njim ili ne.

Peščanik.net, 16.03.2026.

JÜRGEN HABERMAS NA PEŠČANIKU

Flakhelfer je pomoćnik na protivavionskom oružju.

Za ozbiljne Habermasove biografije, v. na primer Rolf Vigershaus, Jirgen Habermas, prev. Aleksandra Kostić (Beograd: XX vek, 2015); Stefan Müller-Doohm, Jürgen Habermas. Eine Biographie (Berlin: Suhrkamp, 2014); Matthew G. Specter, Habermas: An Intellectual Biography (Cambridge: Cambridge University Press, 2010).

Up. “Recent Publications by Jürgen Habermas”, dostupno ovde.

Izrek da je Habermasov opus toliko impresivan da se „graniči sa neverovatnim“ nije tek hiperbola. Pogledajte bibliografiju njegovih radova objavljenih u periodu od 1951. do 2025. godine.

Jirgen Habermas, Teorija komunikativnog delovanja, I-II, prev. Života Filipović, Miroslav Milović i Zoran Đinđić (Novi Sad: Akademska knjiga, 2017)

Jirgen Habermas, „Humanost i bestijalnost. Rat na granici između prava i morala“, prevela Jelena Kaspers, Reč br. 55 (1999), str. 91-96.

© Peščanik